EXIT: Škrabotine, nejasni doživljaji i halucinacije

Prvo, bez preterivanja, na toj tvrđavi nisu postojali problemi, posao u zagušljivoj redakciji, studiranje na suludom fakultetu, drama u kući, melanhonija zbog neuzvraćene ljubavi i slične svakodnevne koještarije. Ceo prvobitni život se gasio, nakon policijskog pretresanja, i počinjao neki mnogo, pa može se reći – drugačiji.

Euforija, ekstaza, delirijum, nirvana – mislim da ipak ne postoje reči koje mogu da opišu ono što sam tamo doživeo i video. Ljude koje sam sretao, i priče koje sam slušao, njhove poglede na svet koje su podelili sa mnom, njihovi doživljaji i njihove halucinacije, padovi u trans i besmislene izjave, samo su mi proširle viđenje četvorodnevnog iskustva. Neke koje sam intervjuisao na licu mesta, govorili su kako je ovo najsjajnije mesto na kojem su mogli da se nađu to leto; da su neki od njih pronašli svoje epohalne ljubavi na ovom festivalu; da su pobegli od previše posla da bi se opustili i odmorili. I tako, prolazeći kroz stopljenu masu na raznim nastupima, video sam svakakve stvari, koje ne možete videti kod kuće, kao što su: seks u blatu, patuljci koji su bili obučeni u zelena odelca, Betmen na Dance Areni koji maše plaštom i peva: „Na-na-na-na-na-na-na Betmen“,  čoveka u kostimu banane, momke koji su obučeni u ceo fudbalski tim sa različitim dresovima i sudijom, devojku u toplesu, ljude koji su spavali na zemlji od prevelike iscrpljenosti…

Priče koje su me susretale u jutarnjim satima su bile podjednako uzbudljive. Jedared mi je prišla devojka, koja je imala zenice kao lubenice, i pitala me da li je njena drugarica lepa, pokazujući na prazan prostor. Nisam želeo da je ubeđujem da nema nikoga pored nje, već sam se samo prepustio njenom doživljaju, i nastavio da pričam sa njom i njenom drugaricom.

Svake večeri mi se u isto vreme mutila i izoštravala slika – a usput i krivila – pa sam odlučio da zapisujem „terenski rad“ i da pravim audio snimke. Sledećeg dana kada bih video na šta je moj rukopis ličio – da ne preterujem – uplašio bih se. Škrabopisi umesto slova, slova iz prvog reda spajana sa onima iz trećeg, redovi koji nemaju veze jedan sa drugim, misli koje uopšte nisu povezane, kada o njima razmišljaš kada se probudiš, ali u tim trenucima su bile ekstremno bliske. Izobličeni glas, koji sam mogao da čujem na svom diktafonu, me je plašio, jer uopšte nije ličio na moj, pa sam morao da pauziram, jer sam dobijao neverovatnu dozu anksioznosti od onoga što bih sledeće čuo. Besprekorno jeziva činjenica bila je, da je noć pre toga neka druga osoba pričala sa ljudima na tvrđavi odnosno neki deo mog uma koji je u Beogradu bio davno zarobljen, a u Novom Sadu oživljen. Što bi narod rek’o: „Ko pušten s lanca!“.  Iskren da budem, na površinu je izlazila moja prava, ali izlomljena ličnost, poput zombija, pokazivajući mi sve moje davno zaboravljene sposobnosti i osobine. Na papirima, između ostalog, pisalo je da „žuti majmuni i dalje vladaju svetom“, kao i da su „crvene haljine uvek bile u modi“. Tu je i cela ispisana strana o nekim sablasnim mislima, a onda se i nailazi na apstraktniji monolog. U celom tom doslovnom ludilu, jedna rečenica je ostala do dana današnjeg upamćena: „Svako je neprijatelj, dok ti ne postane prijatelj.“.

Audio zapisi su se sastojali od nejasnih krikova i glasova, gde sam, između ostalog, slučajne prolaznike pitao raznorazne gluposti na koje su oni rado odgovarali. Urlikanje i valjanje po prašini na Mainu, treperenje faca i haluciniranje ogledala umesto žičane ograde na Danceu, ubrazani govori i palacanje jezikom na trensu, nejasni zvukovi i visok pritisak u glavi na Urban bugu, izbečene oči i cvokotanje zubima na AS FMu, izjavljivanje ljubavi nepoznatim osobama i jutarnje rastapanje na Fusion stageu, višečasovno cupkanje u mestu i nezanimanje za ostatak sveta na minimalu – sve je to bio samo jedan od simptoma, koju možete primetiti, ove celokupne šizofrenije. 

Nivo moje sreće je bio toliki da sam svakih desetak minuta zvao ljude, slao im poruke da im kažem koliko ih volim i koliko mi nedostaju da budu tu pored mene. Svoje ponašanje sam držao na izuzetno visokom nivou, nisam se preterano gubio, igrao, skakao i drao, ali je zato u mom mozgu bio poseban festival. Ljudi oko mene su stereotipno skidali majice, držali na očima crne naočare, sedeli opušteno na travi, njihali svojim glavama i uživali u onome što daje ovaj moderni vašar. Obožavali smo ono što vidimo. Čujemo. Priviđamo. Nismo se plašili ničega niti smo imali bilo kakvu vrstu nesigurnosti prema bilo čemu. Uživali smo u onome što nam je ovo bežanje od sive realnosti nudilo. I bili smo jako zahvalni na tome.

Tu su bili rejveri sa brzim cvikama, metalike sa dugim i masnim kosama, splavarke, ortaci sa ćoškova, blejači iz kraja, glavni dileri, matorci u penziji, navijači, panduri, debele drugarice, ružne drugarice, prve simpatije koje od vrtića nisi video, propali glumci, zaljubljeni parovi, špijuni, Betmen, štreberi, hejteri, alkosi, spektori u civilu, stidljivi gejevi, pali anđeli, šećeraši, manijaci, pravi i lažni doktori nauka, vatrogasci, golubovi, Britanci i psi. Niko od njih nije bio besan, svi su znali zašto su ovde i bili su srećni zbog toga, iako smo u stvarnom životu bili u govnima do kolena. Sjajno smo se provodili, delili isti prostor, i jurcali za srećom koja je veštački napravljena. U nekom podrumu.