Fabrika baterija i odgovornost

Najpre treba reći da tema, dakle, nije Rio Tinto, nego rizična delatnost eksploatacije rude litijuma.

Da sutra umesto angloaustralijske kompanije dođe neko preduzeće pedantnih, savesnih Nemaca, suština ostaje ista.

Prvo su spominjane desetine miliona dolara potrošenih u potrazi za rudom litijuma, docnije uloženih više stotina miliona, a sada je u igri već suma od više milijardi dolara.

Prvobitna zamisao o rudniku/rudnicima litijuma i bora prerasla je u vizionarsko zidanje fabrike modernih baterija.

I ne samo baterija, nego sada i proizvodnje električnih vozila. Stavite se u položaj autora studije o proceni uticaja rudnika litijuma na životnu sredinu i članova komisije koji treba da odluče o njenoj valjanosti pod teretom tolikih novčanica i obećanja o, maltene, kvantnom skoku u red najnaprednijih država Evrope.

Dodajte tome neposredne i posredne pritiske nadređenih i političara.

Može li njihov odgovor biti ne?

Na koncu čak i ako odbiju studiju, uvek se može naći neko ko će potpisati umesto njih.

Kako ovde ljudi brzo zaboravljaju važne događaje i pouke!

Jedna francuska poslovica kaže da ko zaboravlja svoju istoriju zaslužuje da mu se ponovi.

Zašto niko ne spominje veliki industrijski udes koja se dogodio krajem januara (preciznije noću između 30. i 31. januara) 2000. godine kada je u rumunskom mestu Baja Mare (Baia Mare) pukla brana na flotacijskom jalovištu rudnika zlata Aurul, kojim je upravljala istoimena multinacionalna australijsko-rumunska kompanija?

Tada je istekla ogromna količina vode i mulja sa visokom koncentracijom cijanida i teških metala, posebno bakra, što je ovu smešu učinilo još smrtonosnijom.

Oko 100.000 m3 te vode i jalovine je prodrlo do reke Lapoš, dalje vodotokom u reku Samoš i Tisu, a onda i u Dunav, prouzrokujući ekološku katastrofu međunarodnih razmera, bez presedana u Evropi.

Procenjeno je da je u oslobođenom otpadu bilo između 50 i 100 t cijanida, što je bilo dovoljno da zagadi milijardu litara vode.

Od mesta prodora jalovine u Lapoš do ušća Tise u Dunav otrovni talas cijanida, bakra i drugih teških metala ubio je gotovo u potpunosti fito i zooplankton i ribu u rekama.

Mađarski istraživači su procenili da je bilo više od 1.000 t uginule ribe.

Pitanje je šta je od toga ostalo u sedimentu reka i u akumulacionom jezeru Đerdap do dana današnjeg.

Ključno u čitavoj priči je što je rudnik zlata Aurul imao sve potrebne dozvole za rad uključujući i pozitivno ocenu o studiji procene uticaja čitavog kompleksa na životnu sredinu (EIA).

Kasnije, posle katastrofe, stručnjaci, koje je angažovao OECD, su, poput generala posle izgubljene bitke, utvrdili da je ona bila manjkava.

Takođe je, između ostalog, zaključeno da je u Baja Mare suviše nisko procenjena vrednost ekološkog nasleđa i da je postojao snažan pritisak za zapošljavanjem na lokalnom i nacionalnom nivou.

Zvuči poznato?

Dogodi li se neki incident ili, ne daj bože, kakav udes u eksploataciji litijuma i bora, ko će biti odgovoran za nastalu štetu: rukovodstvo rudnika, autori studije o proceni uticaja rudarskog postrojenja na životnu sredinu, članovi komisije koja je odobrila studiju ili političari?

Ili, na kraju, niko?

Da li će političari snositi bilo kakve posledice ukoliko priželjkivane investicije u fabrike baterija i električnih vozila, ipak, ne stignu?