Fenomen Sizifa

Bogovi su mu odredili tu kaznu jer su smatrali da je besmislen rad najgora kazna za smrtnike. Postavlja se pitanje da li je moguće da Sizif ipak bude srećan?

Nauka kaže da je svetlost elektromagnetno zračenje koje je vidljivo ljudskom oku, a da su boje samo efekat našeg doživljaja. Svet je bezbojan, subjektivan, tako da je svako od nas kreator sopstvenog sveta.

Svako od nas može različito doživljavti istu situaciju, što znači da sami biramo u kakvoj se situaciji nalazimo. To zavisi od naše svesti a ne od same situacije. Sizifova jedina kazna su trenuci svesti kada shvata da je borba uzaludna. Sizif može biti srećan u svojoj borbi jedino ako je nagrađen manjkom svesti. Dakle Sizif se, teoretski gledano, bori sa svešću a ne sa kamenom. Ako je svest Sizifova kazna to implicira da je iluzija njegova najveća nagrada i jedini racionalan razlog zašto je on jači od kamena koji gura. Kada ne bi imao svest o lepoti života koji je ranije živeo i kada bi sve vreme proveo u nadi da se kamen ipak neće skotrljati, kazne uopšte ne bi bilo. Tada Sizif ne bi imao čežnju za nečim drugim jer bi to bila njegova jedina spoznaja sveta.

Čini se da je, ovostrano gledano, ovaj mit alegorija čitavog čovečanstva. Guranje kamena predstavlja borbu, odnosno naš život, dok kotrljanje kamena predstavlja našu smrt, odnosno negaciju borbe. Čovečanstvno je naizgled osuđeno na večnu borbu koju gubi u samom startu. Međutim, poenta je upravo u našem odnosu prema toj borbi. Ne možemo reći da je svaki pojedinac Sizif jer ne oseća svako teskobu postojanja koju simboliše Sizifov kamen. Za pojedinca, koji umesto teskobe oseća radost življenja, život i nije borba u pravom smislu te reči, već radost čije će trajanje gledati što kvalitetnije da iskoristi. Besmisleno je tvrditi da je kvantitet bitniji od kvaliteta života. Kvantitet je samo uslov za nastanak kvaliteta koji ima ulogu konačnog cilja. Kada bismo se lišili kvaliteta tada bismo odbacili i cilj i samim tim potonuli u apsrud. Odbacujući kvantitet u potpunosti, sa druge strane, negiramo kvalitet, kao i sve ostalo uključujući i apsurd.

Dolazimo do zaključka da je život bez kvaliteta apsurdan dok bez kvantiteta nije. Drugim rečima, gore je izgubiti kvalitet života nego sam život. Alber Kami kaže da je dovoljna sama borba da bi čovek (Sizif) bio ispunjen. U ovom slučaju nije tako, jer se čovek uvek bori za cilj a ovde cilj i nada da će se on ostvariti ne postoje. Apsurd je u tome što Sizif dolaskom na cilj ne ostvaruje isti. Tako da cilj u ovom kontekstu ima samo ulogu odredišta. Sizif bi mogao biti srećan samo hipotetički ali ne i realno.

Konkluzija: Sizif jeste apsurdan junak jer egzistira iz iracionalnih razloga. Život je apsurd ukoliko ga takvim učinimo. Ako revoltom ne možemo da pobedimo apsurd, onda revolt postaje apsurd per se. Apsurd, odnosno besmisao, se može pobediti isključivo pronalaženjem smisla. Sreća je negacija apsurda jer ona predstavlja ostvarenje cilja-kvaliteta. Nasuprot tome, ukoliko patnju produžavamo bez cilja, tada postajemo Sizif i potvrđujemo apsurd.