Frilenseri – najbrojnije mafijaško udruženje u Srbiji

Ne bi to bilo ništa neuobičajeno (u nekoj drugoj zemlji), ali u Srbiji se to saopštenje Poreske Uprave dotaklo jednog sloja našeg naroda koji već godinama unazad izaziva kontroverze.

Vratimo se na trenutak u prošlost. Nekih desetak godina ranije, svet je počeo da prihvata ideju rada od kuće – sve velike kompanije, najviše iz IT sektora, su prihvatale ovaj novi trend, a veliki broj istraživanja je nedugo zatim potvrdio benefite ovakvog rada. Srbija, u koju te neke inovacije stižu sa zakašnjenjem, se ukrcala na taj voz u poslednjem vagonu, nekih dve godine kasnije.

Pričalo se tada pomalo o tome, skoro stidljivo, ali ljudi su prihvatali ideju. Domaće firme se nisu zanimale toliko, ali već tada je interesovanje stranih firmi za zapošljavanje stručnih ljudi za “male pare” raslo.

Mi smo tu imali da ponudimo znanje i stručnost, a zauzvrat te firme su nudile odlične uslove – opremu, usavršavanje i najvažnije – odlične plate.

Danas, u našoj zemlji, ljudi koji rade na daljinu i to isključivo sa stranim kompanijama ima na desetine, neki kažu čak i stotine hiljada (ne postoji zvanična statistika, pa moramo da se oslonimo na nagađanja što vlasti, što stručnjaka).

Pomislili biste da je ovo dobra vest i da ti ljudi uživaju neko poštovanje u svojoj zajednici. Ako zaista mislite ovako – pogrešili ste.

Negativna kampanja koja se godinama vodi protiv naših stručnjaka koji rade za strane firme dovela je, sasvim logično, do negativnog sentimenta među velikim brojem naših sunarodnika.

Veliki mediji, bez obzira na političku orijentaciju, već neko vreme plasiraju pogrešne informacije – tvrde da su zarade od tri do pet hiljada evra, da poslodavci plaćaju odmore, kola i opremu, a najvažnije – da ljudi zaposleni na taj način ne plaćaju porez u našoj državi.

Zamislite samo kako li to izgleda u očima nekoga ko jedva zaradi 200-300 evra. Ne možete ni da krivite ljude što imaju prilično negativan stav prema frilenserima, a od skora i prema drugim zanimanjima koja funkcionišu po sličnom sistemu. Mislim, pre svega, na tzv. jutjubere i influensere.

Priznajem, i sam sam frilenser, u septembru ove godine navršilo se osam godina od mog prvog honorara. Ne, nije bilo hiljadu evra, već pet (5) dolara za jedan članak na stranom jeziku o Srbiji.

Danas, iza mene je dosta ugovora, veliki broj zadovoljnih klijenata, ali i iskustvo – što u frilensingu, što u zakonskim vodama naše zemlje.

Pre nego što išta drugo napišem – ne, nemam platu od pet hiljada evra, niti mislim da ću ikada imati. Vidite, realnost svih nas koji radimo na daljinu je da je konkurencija velika – na moju sadašnju poziciju mesečno aplicira preko 50 ljudi iz celog sveta, sa različitim iskustvima i diplomama.

Kada uspete da pređete tu barijeru i dobijete posao, kreću potpuno novi izazovi. Mi nemamo klasično radno vreme, većina nas radi ili po učinku ili po satu. Ogroman broj frilensera nikada ne dođe do ozbiljnijeg angažovanja, nego rade veći broj sitnijih projekata ne bi li došli do neke konkretne zarade.

Moju opremu (koju čine sedam godina star računar i bežični miš) sam kupio sam, bez pomoći firme ili banke, jer banke frilenserima veoma teško daju kredite, bez obzira na zaradu i iskustvo.

Kao što vidite, situacija je mnogo drugačija nego što mediji navode. Ne želim da generalizujem, ali ovo je moje iskustvo, a kolege iz raznih delova naše zemlje su mi potvrdile da je i kod njih slična situacija.

Vratiću se na temu iz prvog pasusa – poslednjih nekoliko dana bombastični naslovi su se pojavljivali na skoro svim medijima – štampanim i digitalnim.

“Srbija staje na put influenserima”, “Jutjuberi i Tiktokeri na udaru Poreske” ili “Ako radite na internetu, platićete porez i do 80 odsto” – ove naslove sam izmislio, ali shvatate poentu.

Država želi da oporezuje sve prilive iz inostranstva, što je sasvim korektno, ali niko iz Vlade ili nadležnih ministarstava ništa nije uradio da uvede sve te individue u regularne tokove – cilj je samo da se građani prestraše i da se uzme što više novca odmah.

Godinama se taj novac slivao (kroz legalne tokove) u državu, individualci su ga koristili da plaćaju stanarinu, kupuju namirnice, pa i da pomažu porodicu i prijatelje. Sada, kada se pred naše stručnjake koji rade ovako postavi premisa da je porez zapravo mnogo veći (čak i za ljude koji su potpuno legalni) i da će država tražiti da se sve plati odjednom, uz novčane i krivične kazne – svi mi koji smo na meti se nalazimo pred teškim izborom – ostati u Srbiji i pokušati da preživiš sa veoma smanjenom zaradom ili jednostavno ostaviti sve i preseliti se u neku zemlju koja blagonaklono gleda na frilensere?

Primeri takvih zemalja se nalaze čak i u našem okruženju – Makedonija je uvela nula odsto poreza za frilensere naredne dve godine, dok Crna Gora (ako ne grešim) ima stopu poreza od devet odsto na prihode.

Stvara se utisak da smo u našoj sopstvenoj zemlji nepoželjni, dok pretnje krivičnim prijavama hiljadama frilensera u Srbiji, zapravo pokazuju da se na nas gleda kao na organizovano kriminalno udruženje.