Gde je nestala „plazma“?

Potrošači su u žalosti, takoreći u panici. O čemu je reč? Da li samo o ukusnom keksu koji volimo, ili je „plazma“ za nas više od keksa? Biće da je ovo drugo, „plazma“ je na tržištu još od 1967. godine, iz perioda socijalizma, sada tako omraženog kod nekih predstavnika aktuelne vlasti i već više od pola veka oduševljava potrošače.

Da sam na mestu gradonačelnika Beograda, dobro bih oslušnula narod i njegove reakcije na nestašicu omiljenog keksa i izvukla pouku. Samo kratkovid, bahat, hirovit vladar dira u duboko ukorenjene vrednosti. Kao što je „plazma“ deo kolektivnog bića ovog naroda, tako i Titovo vreme predstavlja dragocenu prošlost za veći deo stanovništva – pošto smo stara nacija – bez obzira na sve mane tog sistema i samog maršala. Zato se njegov grob ne dira.

Pretpostavljamo da je najava inicijative za izmeštanje grobnice jugoslovenskog predsednika Josipa Broza Tita iz Muzeja Jugoslavije, ali i grobnice narodnih heroja sa Kalemegdana, zapravo prazna priča, na šta smo navikli, kako bi se prekrile teme o ozbiljnim problemima, pre svega na Kosovu, ali ne treba ni potceniti ovaj bizarni naum.

S druge strane, javno iznošenje takvih ideja sa visokih pozicija vlasti ne samo što neke građane istinski uznemirava, već sigurno ne prija ni dobrom delu naprednjačkog glasačkog tela, čega gradonačelnik izgleda nije svestan…

I tako se sada „plazma“ svrstala, barem u našoj percepciji, tik uz Hotel Jugoslaviju, ali i uz narod koji voli taj objekat i ne želi da on bude srušen. Može li Beograd bez tog hotela? Može, ali lepši je s njim. A pošto „plazma“ ceni tradiciju, svrstala se i uz Stari savski most, i uz narod koji se protivi njegovom rušenju, i želi još mostova, ali mu ništa ne znači budući Novi srpski most, jer Stari savski sasvim je dovoljno srpski, uostalom, jedan Srbin je poginuo da bi ga spasio od rušenja.

Svrstala se „plazma“ i uz Sajam, jer želi da tu i dalje dolaze klinci, šetaju se halama, razgledaju knjige i uz narod koji voli Sajam i ne želi na njegovom mestu pipke Beograda na vodi u obliku kula. Svrstala se „plazmica“ i uz narod koji želi zdravu hranu i čistu vodu, a ne litijum. Svrstala se sigurno i uz sve one koji ne žele spomenik Draži Mihajloviću na Terazijama, zato što se istorija prema njemu davno odredila kao prema lošem momku, pa je i ta lekcija trajno arhivirana u našem kolektivnom biću…

Da rezimiramo, na jednoj strani naših terazija za merenje društvene stvarnosti, sada imamo „plazmu“, hotel, most, Sajam, a dodajmo tu i Generalštab, i grobnice narodnih heroja, i Titov grob, a na drugoj strani – litijum i četničkog vođu.

Dakle, šta će prevagnuti? To možda najviše zavisi upravo od onog kolektivnog bića. U koje pametna vlast ne dira. Naša individualna bića odavno su uzdrmana, pa smo se i navikli na vanredne okolnosti koje su postale redovne, na besmisao, glupost, laži, tragediju, farsu, kako-kad, ali kada se kolektivno biće uznemiri, nikome više ne može biti dobro, što je početak svake velike promene.

Autorka je književnica i slobodna novinarka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.