Glasam za "izdajnike" poput Danasa

Mahao bih svim teoretičarima društvenog života koji su, de facto, imali mnogo toga pametnog da kažu o društvu, osobinama društvenih aktera na nivou grupe ili pojedinca. A sve to bi ispratili Kurvini sinovi.

Činjenica je da smo nepredvidljivi, zaboravni, skloni promeni mišljenja i više nego podložni uticajima na naše shvatanje, svakodnevne aktivnosti i neke dugoročnije planove. I to po sebi nije problem. Ako zaista imaš dovoljno hrabrosti i inteligencije da priznaš sebi da nisi idealan i da je ideal običan mit – utoliko si pametniji.

Mene plaše oni koji misle da su najbolji u svemu, najpametniji, da su njihove ideje bogom dane i da su malenkosti im spas za čovečanstvo. Seljačine uvek idu u prve redove. I to takođe nije problem po sebi, bar ne dok se ne pojave oni koji im daju svoje poverenje i vrat oko koga će se, ovako ili onako, naći omča. Problem je gomila koja u njima vidi nešto. A to nešto, po pravilu, ne postoji. Radi li se o begu od realnosti, nekontrolisanoj želji za kormilarom koji će spasiti brod og gotovo izvesnog potonuća ili o nečemu trećem, ne bih mogao da tvrdim, već rekoh da nisam genije i da takvi ne postoje.

Ja sam samo neko koga zabrinjava ponašanje ljudi i ko baš i nema adekvatan komentar za opis onih čija je parola „ko ne misli ovako, taj kleveće i laže“. Potresna je činjenica zapanjujuće alarmantnosti da jedan narod može tako brzo da zaboravi na sve one ideje kojima su težili mudriji, a sve u cilju obezbeđivanja nekog boljeg, lepšeg i života dostojnog čoveka.

I pesniku se dešava da zaleti u ćorsokak, ali on nas, za razliku od naroda, iznenadi naletom inspiracije. Omlitavi li gomila, zaista je teško podići i reciklirati impozantnu golet sa smetlišta. Gotovo se navršilo šesnaest godina od kad smo, produhovljeni demokratskim načelima, obećali sebi da ćemo promeniti mnoge stvari što pre, jer to više ne sme da čeka. Naizgled lepa priča u kojoj pobeđuje dobro i svi su srećni do kraja života. A sve to zbog nas samih, naše dece i njihove budućnosti.

Prilike su u nas uvek takve da smo prinuđeni da projektujemo lepšu budućnost. Siromasima ne izlaze iz glave snovi o vilama i sličnim čudesima. Ljudi smo, racionalno je da koristimo sopstveni razum, budemo autonomni i vladamo sobom. Tutor je potreban samo malom detetu i ovci. Bar se takav utisak stiče iz dnevnika i reakcije onih kojima je bilo svega dosta. Tada mi je bilo četiri i ništa nisam razumeo mada su mi, iskreno, bile zanimljive one igre u kojima se jedni jure, a drugi drže „vatromete“ u rukama, bokte.

Sada imam dvadeset godina, ali gotovo da sam, ako o petom oktobru pričamo, i dalje isti onaj četvorogodišnjak. Skoro se ništa nije promenilo, bar ne suština. Sve je i dalje nejasno i, čini se, zamagljenije nego ikada. Postoji jedna serija koja se stalno vrti, ali gle čuda, ne radi se o dostignuću javnog servisa. Žuti, mali, veliki, ovakvi, onakvi… Stalno se smenjuju „faze demokratičnosti“ s „fazama autoritarnosti“, a narod je tu gde jeste – trom, usedeo, bez namere da promeni kanal i potpali vatru nepotrebnim štampanim izdanjima – ne bi li mu bilo toplije oko razuma. Nema više bunta, elana i studenata koji hoće ono što zaslužuje svaki normalni građanin jedne zemlje.

Studente je preduzela okupiranost bubicama – onim što luče hormone koji stvaraju potrebu za splavarenjem, kao i onim kojima se može položiti koji ispit, ako ne padne i koja desetka. Malo li je razloga zbog kojih smatram da nisam prerastao zelene četiri godinice – ne razumem ljude koji ne znaju šta znači peti oktobar, a još manje razumem one koji su ga se odrekli, zaboravili sve za šta su s borili, bacili u vodu i prevrnuli se naglavačke.

Živote nam kroje zvezde i zvezdice. Svoje svakodnevne aktivnosti usklađujemo s programskim šemama televizija čiji su vlasnici iza. S one strane zakona, hoću reći. Vredi li pominjati njihovu poziciju? Ko danas nije tamo? Kome se žaliti što lekar uoči operacije zaboravlja Hipokrata i zakletvu koju mu je položio? Njegovom nadređenom? Ne vredi. Nadređenom nadređenog? Opet ne vredi. Kukala nam majka. Ne ličimo na sebe.

U našem rečniku više nema reči poput obraza. Sve se svodi na tragičnu igru uzimala-davala čija je poenta preći nekoga, bez svesti da, u stvari, prelazimo sami sebe. Obzir, spremnost za žrtvovanje i empatija nalaze se na kaseti čija je traka pokidana. Svako vidi i gleda ono što njemu odgovara. U najboljem slučaju, oftamolozi pacijente savetuju da im u fokusu uvek bude sopstvena guzica, što oni rado prihvataju.

Na osnovu svega rečenog, treba zahvaliti naporima ljudi da se, makar malo, naše društvo vrati u kolosek, a to je nezamislivo bez pravog, pouzdanog i tačnog informisanja. Možda ovo liči na slikanje sa Zabavnikom, ali jedan list kao što je Danas zaista zaslužuje da bude hvaljen, čitan, preporučen i omiljen među onima koji, sve i da znaju štošta o petom oktobru, ne mogu da razumeju jedan takav film koji traje godinama, i čiji epilog uporno odlazi u nekom drugom pravcu. U galerijama i na izložbama gde se prljave ruke brzo peru i sa bitnih, akcenat stavlja na nebitne stvari, od medija poput ovog prave se strani plaćenici.

Upravo zbog takvih dobrih, savesnih i povučenih, ja glasam “izdajnike” poput Danasa.