Drugog novembra, posle velike nesreće na Novosadskoj železničkoj stanici i pogibije 14 ljudi, predsednik Vučić je izjavio da ostavka ministra Vesića ne sme da ostane jedina.
Građani Srbije se nesumnjivo slažu sa njom, ali kao što im je dobro poznato iz njegove dosadašnje vladavine, reči i obećanja koje izgovori AV uvek se moraju primati ne sa zrnom, već sa šakom sumnje.
Nema sumnje da se javnost u našoj zemlji slaže sa predsednikom da je veoma važno da se neki od odgovorno neodgovornih pridruže Vesiću.
Glavno je pitanje, razume se, ko će biti ti ljudi, ili, tačnije: ko će to da oceni.
Odgovora ni posle dve sedmice nema, sem ako se u njega ne ubraja glasni muk onih za koje se pretpostavlja da bi imali zbog čega da se osećaju bar neprijatno ako već ne shvataju da su potpuno omanuli u onome što im je bio posao. Ili ga uopšte opšte nisu radili? Ili se iz nekog razloga to ne saopštava javnosti?
U svakom slučaju, nema vesti da se iko pridružio ministru. Ili da je bar nagovestio da će to učiniti. Jok, nikako! Zakovani za svoje funkcije, oni priznaju jedino sud svoje partije, odnosno, očekuju da im AV saopšti šta će i kako će.
I dok ta priča o velikoj tragediji traje naizgled bez kraja, građani Srbije skloni zajedljivim pitanjima mogli bi pomisliti kako odgovorne ličnosti za rušenje nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu i 14 poginulih ljudi, čekaju da ispune uslove za starosnu penziju da bi se onda ostavkama izjednačili sa Goranom Vesićem.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.