Gospodin iz autobusa

Bitno je da u tom poreskom raju naš vodeći tajkun i kriminalac krije milione. On na Mauricijus, ja na poligraf. Pa da se izmerimo. Čudo ne spomenu i Noleta. I on ima u Monaku, evropskom poreskom raju, neku „siću“.

Odavno uvedosmo kapitalizam kao društveno-ekonomski sistem. Istina, kod nas je mutirao. Kao korona. Red kapitala i tržišta, red partokratije i javnih preduzeća.

Koji se već decenijama restrukturišu i privatizuju. (Mada je, ruku na srce, većina već privatizovana. Partijski i burazerski). U tom našem kapitalizmu – mešancu, najviše ne podnosimo domaće biznismene. Odavno su tajkuni.

U pogrdnom smislu. Pred svake izbore(koji su srećom česti) postanu i kriminalci. Pogotovo u Parlamentu. Koga su neki prozvali „619“. Ko o čemu, Parlament o „619 miliona“. Pa salva uvreda i psovki.

Mnogi se pitaju, što vlastima smetaju naši bogataši, a našim prijateljima Kinezima i Rusima ne smetaju stotine njihovih milijardera. Odgovor je tačan.

Smetaju samo politički nepodobni. Podobni, a naši su dobrodošli. Razvili se preko noći. Tenderi sa jednim učesnikom. Direktna nagodba za koridore.

Respiratore i vakcine. Beograde na vodi, metroe, jelke i jarbole. Eks državni direktori postali glavni investitori za hotele, solitere i male hidrocentrale.

Mnogo volimo i strane investitore. Nekad smo ih dočekivali sa crvenim tepihom, sada sa živom lovom. Za svako radnom mesto od 5 do 30 hiljada evra.

Da možda zato nemamo najveće strane direktne investicije na Balkanu. Zbog kojih bi trebalo da prednjačimo u privrednom rastu.

A ne da u poslednjih osam godina(ne računamo prošlu „koronsku“, koja bi dalje smanjila prosek) imamo najmanju prosečnu stopu rasta u odnosu na sve komšije. Svega 1,8 procenata prosečno godišnje.

Šta vrede poslednje dve godine(2018 i 2019.) kad se u ekonomiji računaju i vide samo višegodišnji proseci. Dakle, negde se odliva. Izlazi iz privrednih tokova.

Valjda će nam novi zakon o poreklu imovine pomoći da saznamo ko se tako brzopotezno(preko noći) obogatio od skromnih državnih direktorskih, ministarskih, poslaničkih i gradonačelničkih plata.

Naravoučenije glasi. Jurite ko je od države ukrao milione. Nemojte se čuditi i ljutiti što domaći biznismeni imaju. Zato i postoje.

Kad plate PDV, bruto plate i porez na dobit, neka svoje pare nose gde god hoće. Mauricijus ili Monako, svejedno. Održite makar jedno obećanje. Krenite od mangupa u sopstvenim redovima.

Na kraju jedna istinita scena. Od pre dva-tri dana. Kod Beograđanke, u „trideset keca“, na prednja vrata uđe neki visoki čovek. Jednom rukom se drži, drugom vadi karticu i ukucava se.

Prva Srbija će da se gnuša. Kakav demagog. Ima 619 „nečega“(od silnog ponavljanja, naučile i „preostale“ ptice na grani), a vozi se busom. Ne prevari, ne prevari.

Druga Srbije će reći. Šta je tu čudno. Ako ministri u skandinavskim zemljama, najbogatijim u svetu, na posao idu pešice ili biciklom, što ne bi i naši ministri i biznismeni mogli GSP-ovim trolama i busevima. Makar da već „otrovanu“ prestonicu, dodatno ne zagađuju velikim i skupim autima. Dok iz Makiša ne stigne metro.

Dve Srbije, kao dva jarca na brvnu. Pravi dijalog će početi onog dana, kada na javnom servisu dijalog i borbu mišljenja povedu predsednik i gospodin iz autobusa. Ako do tada brvno izdrži.