Gradu plavih tramvaja

Preferiram tramvaje zato što kao i ja, imaju svoje lične staze kojima se kreću, ne mareći mnogo za ostale učesnike u saobraćaju. Imaju svoje lične semafore, i baš ih briga koja je boja na kojem mestu. To mi se možda najviše i dopada kod njih, to inaćenje. Pa čak i to što će pre pristati da budu ograničeni šinama, nego pristati na kompromis kao trolejbusi.

Tramvaji, za razliku od trola, za mene predstavljaju oličenje slobode. Možda zvuči čudno, gore žica, dole šine i to. Ali ta žica, i te šine su samo njihovi, kakvi su da su. A to je moje poimanje slobode. Nešto kao ,,Ježeva kućica’’. Trolejbusi su vezani svojim žicama, naterani da se kreću tuđim stazama, i poštuju tuđa pravila, poput psa na lancu. Tramvaji nikada ne bi pristali na tako nešto.

U gradu koji mi je neko drugi odabrao da zovem njihovim, tramvaji su plavi. I imaju svoje nadimke, na primer Katica, ili Šorti. To mi je bilo fascinantno kad sam prvi put svratio u njihov grad. Mnogi ga pamte po Gornjem gradu, stablima bukve, ili po Muzeju Prekinutih Veza. Ja ga pamtim po plavim tramvajima. Pamtim ga po plavim tramvajima kao što ljudi pamte London po crvenim dabldekerima ili onim crvenim telefonskim govornicama. A draži mi je od Londona. I bliži, ne samo geografski.

Ponekad me podseća na moj grad, iako je manji i nema Dunav. Ima Savu, i crkvu Svetog Marka, ima onu fontanu ,,Borba’’, Cvetni Trg i Ivana Meštrovića, baš kao i moj grad. Neke ulice se još uvek isto zovu, jedna obala je na brdu, druga u ravnici. Ali tramvajske šine su identične. Tramvajske šine su svuda iste, i svi tramvaji ovog sveta su braća. Za razliku od ljudi.

Kad sam prvi put kretao u njihov grad, u mom gradu su me pitali: „Hoćeš li sad tamo da nas pomiriš s njima?“

– Nemam nameru da nas mirim. Nisam nas ja ni svađao – odgovorio sam, možda pomalo drsko.

A kad su me tamo pitali zašto sam došao, nisam baš umeo odmah da im odgovorim, kao ovima u „mom“ gradu. Onda sam im rekao da sam došao da se malo volimo.

– Kako da se malo volimo? – pitali su.

– Pa vidite da nam ne ide ovako? Probali smo nešto dvadesetak godina, ali brate ne ide. Da probamo sad malo da se volimo, pa ćemo videti.

Posle mi je bilo krivo što i ovim ,,Mojima’’ nisam tako lepo odgovorio, ali šta ćeš, to je taj naš sindrom. Kod svoje kuće odgovaraš impulsivno, na prvu, jer si u ,,Svojoj’’ kući. A kad odeš u ,,Goste’’ paziš šta pričaš, dobro razmisliš pre nego što nešto kažeš. Da slučajno ne ostaviš pogrešan utisak. Tramvaji ne rade takve stvari, oni su uvek, tramvaji. Gore je žica, dole su šine, mogu da idu napred ili nazad i to je to, nema neke velike filozofije.

Ovih dana, kao čovečanstvo, suočeni smo sa problemom. Gradovi su nam bolesni, kašlju i grcaju. U školi su nam govorili da su parkovi pluća gradova. Kad je vazduh zagađen, znači li to onda da gradovi boluju od astme? Ne znam razliku između epidemije i pandemije, možda i ne postoji razlika, možda su to sinonimi. Nije važno. Iskren da budem, ne želim ni da se potrudim da pronađem metaforu za koronu. Mogu samo da je napišem malim slovom, jer nemoćan sam da bilo šta drugo uradim. Ni ona, kao ni tramvaji, ne pristaje na kompromise. Nije joj bitno koji je grad moj, a koji njihov. I ne pravi razlike među ljudima, prihvata sve, bez neke preterane filozofije.

Jednog jutra, pre nekoliko dana, gledam vesti – zemljotres u njihovom gradu. Infarkt, epi napad, moždani udar? Nije važno. Gledam fotografije porušenih zgrada i otpalih fasada, tramvajski koloseci i ulice puni uništenih automobila. Ljudi plaču na ulici, slušam neke brojeve. Toliko i toliko stepeni na toj i toj skali, puno lakše i teže povređenih ljudi. Šta znači puno ljudi? Lakše i teže? Ima povređenih ljudi, to je ono što bi trebalo da bude važno. Kakva je razlika? Ne deluje mi više kao njihov grad. Jutros ga osećam prilično svojim. I opet sam nemoćan da bilo kome pomognem, ne mogu ništa da promenim.

Jedino što mi se u ovom trenutku čini prikladnim jeste da poželim da plavi tramvaji što pre ponovo krenu. Da što pre počnu ponovo da prevoze zdrave i nasmejane ljude. Jer nije važno da li konja jaše knez ili ban. Ionako se razlikujemo samo po boji tramvaja.

Autor student master programa Ekološka politika na Fakultetu političkih nauka