Projekat „Hrana za sve“: Spas za gladne ili kap u moru?

Mnogi su se upitali o čemu se, zapravo, radi, a stvar je poprilično jednostavna. U njemu se nalaze paketi sa hranom koji se besplatno dele onima kojima su potrebni. Bez mnogo pitanja i suvišne administracije.

Milutin i Dragica su lagano krenuli prema odredištu, dok je sumrak padao na periferiju Beograda. Kamion neće doći na lokaciju barem još koji sat, ali znaju iz iskustva da je bolje doći ranije, zauzeti mesto u redu i strpljivo sačekati ono što će im biti obrok za danas. Ni on ni ona nisu jeli od juče, hodaju bezvoljno i tek tu i tamo prozbore koju, škrto kao da štede reči.

Njihov život se sastoji od trke sa glađu, teške, neizvesne i iscrpljujuće. Nekada uspeju da pobede, bar na kratko, ali najčešće ona dominira i ne dozvoljava da je ni za trenutak zaborave. Tu je kao usud, stalni pratilac, sudbina od koje se ne može pobeći.

Talas razočaranja ih preplavljuje kada stignu na mesto određeno za podelu hrane. Tamo je već pedesetak ljudi koji ih gledaju ispod oka.

Novopridošli nisu dobrodošli, konkurencija za paket je uvek opasna i treba se držati u pripravnosti i zauzeti što bolje mesto u borbi za poziciju. Grupa se lagano uvećava, svi se, uglavnom, znaju iz viđenja ali nema ćaskanja i živog razgovora. Ćutke se čeka i gleda prema ulici iz koje treba da naiđe kamion sa hranom.

Konačno, vozilo se pojavljuje i gomila se lagano i oprezno, pazeći da se suviše ne udalji, razmiče da mu napravi mesta. Kada vozač otvori šalter i podela počne, strpljenje i kakav-takav red padaju u vodu. Nastaje gužva, guranje i teško dahtanje u trci za mestom koje garantuje da će hrana doći u njihove ruke. Padne i pokoja potmula psovka, glasovi se mešaju i svako pokušava da pokaže kako je baš njemu ovog puta paket najpotrebniji.

Desetine ruku su visoko podignute u iščekivanju i čuje se muklo – “daj”, “daj”! Visoki i plećati čovek otkopčava košulju i pokazuje sveži ožiljak od skorašnje operacije srca, ispijena i bleda žena srednjih godina maše nekim papirom koji treba da dokaže da je onkološki pacijent, stariji muškarac u odelu iz osamdesetih drži otvoren indeks nekog fakulteta i viče kako je on magistar, majka drži bebu u rukama i širom otvorenih očiju iz kojih se čita očaj bez reči gleda prema kutijama koje brzo nestaju, baba se glasno kune u unuče da nije dobila paket iako ga je sakrila iza nekih kola na parkingu…

Proces podele se završava u kratkom roku, svi su dobili pakete i sada je na redu inspekcija dobijenog. Nestrpljivo se vadi sadržaj i proverava voće, povrće, hleb i pecivo. Neki odmah vade namirnice i jedu pokušavajući da zadovolje tu strašnu neman koja im razdire utrobu. Čudovište koje dolazi ogrnuto plaštom gladi, sa kojim su se saživeli i koje moraju da nahrane.

Niko više ne primećuje kamion koji lagano odlazi u noć. Još jedan dan je prošao, još jedna mala bitka je dobijena. Sutra ih čeka nova borba i još jedan napor da zadovolje večito razjapljenu čeljust aždaje sa kojom žive.

Milutin i Dragica se lagano udaljavaju noseći po jednu kutiju u naručju. Kada su se dovoljno izmakli, on se oprezno okrene i tiho prozbori: “Dobro je, video sam da ima i mandarina”. Oči mu sada sijaju nekim drugačijim sjajem.

Onaj ko je imao prilike da vidi ove scene mora da postavi logično ali i, verovatno, naivno pitanje: Zašto, uopšte, ima gladnih ljudi kada se toliko hrane baca? Prema podacima UN, svaki stanovnik Srbije godišnje baci 83 kilograma, odnosno ukupno svake godine u kontejnerima završi nešto više od 726 hiljada tona. Postoji li mogućnost da se ona ravnomernije rasporedi?

Kako naći način da svaki stanovnik ove zemlje ostvari osnovno ljudsko pravo – pravo na život? Da li je moguće da ljudi pored nas umiru od gladi u haustorima i na ulicama i pored toliko viškova koje proizvodimo i bacamo?

Možda je odgovor na ova pitanja dao Voren Bafet, finansijski mogul i investicioni čarobnjak sa Vol Strita, jedan od najbogatijih ljudi na svetu. On je jednom prilikom rekao: “Ako bi se nekom magijom ravnomerno raspodelilo sveukupno svetsko bogatstvo svakom stanovniku planete, garantujem da bi za par godina postojao isti odnos između bogatih i siromašnih kakav postoji danas”.

Ako to kaže neko poput Bafeta, sigurno je da ima puno razloga da mu verujemo, a moguće je da je isti slučaj i kada je hrana u pitanju. Kada bi se svetski viškovi u jednom trenutku ravnomerno podelili svima, opet bi, verovatno, nakon izvesnog vremena, procenat gladnih i (pre)sitih bio približan današnjem.

Ipak, to nije razlog da se ne podrže akcije kakva je “Hrana za sve” i da se ona ne proširi na sve gradove u Srbiji. Možda izgleda da je podela par stotina paketa sa hranom svake večeri samo kap u moru i da to, svakako, ne neće rešiti problem hiljada gladnih kojima je potrebna pomoć, ali i to znači mnogo onima koji svakog dana dobiju hranu. Zato nije zgoreg prisetiti se šta je zapisano u Talmudu: “Ko spasi jednog čoveka spasio je čitavo čovečanstvo.”

Nebojša Milosavljević

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa