Hvala i Vidojkoviću i Marčelu

Odlučila sam se da prekršim svoje nepisano pravilo, zadržavanja mišljenja za sebe i najbliže – zbog klice nade, koju sam osetila čitajući prošlonedeljnu Marčelovu kolumnu (kao i većinu Vidojkovićevih naravno)… Možda u našem opštem posrnuću nije baš sve potpuno izgubljeno?

Čini mi se ili možda samo želim da se nadam da će ovde nekako o(p)stati, sasvim retki, poneki koji umeju, hoće da govore i imaju šta da kažu: „samo tiho, tiho… ali jako, jako“.

Za oba autora saznala sam iako doduše davno i ne u isto vreme sasvim slučajno, kao prosečno radoznala majka, koja želi da sazna šta joj to čita sin, inače ne prečesto (za ukus starijih) „čitač“, štiva na papiru…

Bila sam obradovana, kad sam umesto običnih, u sinovljevoj sobi pronašla „Pikavce na plaži“. Kad sam pročitala, krenula sam da gutam „Đubre“ i sve ostalo pre i posle pismeno i usmeno…

Marčela sam nekako prvo čula, ali i počela koncentrisano da slušam šta govori to neko drugo „novo vreme“. Srećom, u istoj sobi, bila je tada čitana „O ljudima, psima i mišima“… tako da, ne želeći da iako starija, ostanem i gluva, rado cu nadoknađivati propušteno.

Lekovito je, mislim, da ima među „mlađima“ neko da ipak kaže nešto hrabro, suvislo, istinito i puno duha, a da je to i čitano.

Poštovani uredniče Dražo, Ne bih da se i Vama zahvaljujem da ne devalviram prethodno rečeno (obavljanje posla na korektan način, valjda se negde „drugde“ i podrazumeva).

Nadam se da je Vaš deo posla izbor ovako lucidnih kolumnista britke pameti, koji ne manipulišu pričom i čitaocima.
Iako odavno, nažalost, nema Stojana Cerovića, koji je slikao svoje vreme i još nekih bardova stare garde, praznina valjda više neće zvečati toliko?

Eto beskompromisnih izuzetaka za prirodnu smenu generacija. Pa da ih (po)slušamo…

Autorka je arhitektkinja

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.