U romanu Vuka Draškovića „Aleksandar od Jugoslavije“ mogu se pronaći ovi redovi: „Aleksandar je napuštao crkvu, a francuski oficir, koji je nekome diktirao svoj članak za novine…
– Vaše visočanstvo, poručnik Žiskar Solovje, urednik lista Žurnal.
– Drago mi je, gospodine poručniče. Veoma sam zahvalan vašim novinama na svemu što pišu o nama…
– Vaše trupe prodiru daleko i na sever i na zapad. Dokle ćete ići?
– Dokle moramo. Do naše severne, zapadne i južne granice na Jadranu.
– Mnogi vas optužuju da stvarate veliku Srbiju?
– Ne veliku Srbiju, nego veliku Jugoslaviju, gospodine poručniče.
– Imate li snage za ostvarenje tog cilja?…
– Nismo ni u Londonu ni u 1915. godini. Rat je završen, a ratni cilj Srbije bio je stvaranje Jugoslavije. Ujedinjenje tri lista naše narodne deteline – Srba, Hrvata i Slovenaca…“
Podsetio bih na takođe novinara „Politike“, a kasnije akademika SANU Vladimira Dedijera, koji je u „Novim prilozima za biografiju JBT“ zabeležio i ovo: „Ta narodna veća, koja narod nije birao, sastavila su svoju deputaciju koja je otišla u Beograd i poklonila se regentu Aleksandru, proglašavajući stvaranje jedinstvene države Srba, Hrvata i Slovenaca, a ne pominjući nijednom rečju kakva ta država treba da bude…
To slanje srpskih trupa, a zajedno sa njima i franuskih kolonijalnih trupa, da uspostavljaju red u Hrvatskoj, bio je jedan od najmračnijih poteza regenta Aleksandra.
Srpsku vojsku, koja je pokazala toliko herojizma u odbrani svoga tla od ujedinjenih nemačkih, austrougarskih i bugarskih armija, regent je sada bacio protiv hrvatskih radnika i seljaka…
Još od prvog dana povratka sa Solunskog fronta regent Aleksandar inaugurisao je režim korupcije. On lično zaštićivao je korupcionaše. Nosilac te korupcije bila je u prvom redu oficirska klika, takozvana „bela ruka“, koja je 1917. godine pomogla regentu Aleksandru da se otarasi druge oficirske grupe, takozvane „crne ruke“.
Još od 1906. godine „bela ruka“ bila se povezala usko sa inostranim kapitalom, naročito francuskim… u osnivanju Izvozne banke, u kojoj su belorukci imali svoje ljude, kao na primer Milorada Draškovića i Acu Popovića Pajaca, brata Konstantina Popovića – koga je narod, zbog afere sa brašnom, prozvao „peskar“…
„Bela ruka“ je isto tako zaštitila učesnike u takozvanoj „opančarskoj aferi“, kako iznosi profesor Milan Bartoš… Pored ogromne materijalne štete za državu, utvrđeno je da su se mnogi vojnici, a naročito za vreme suvoborske ofanzive, skoro bosi borili, jer su se opanci od kartona raspadali na vlazi…“
Dodao bih i mišljenje Jovana Dučića: Verujem u Boga i u srpstvo – Jugoslovenska ideologija – istina o „jugoslavizmu“): „Hrvati nisu nikad marili za slavizam, niti bez nepoverenja govorili o jugoslavizmu. Oni su slavizam identifikovali sa ruskim pravoslavljem, a jugoslavizam sa balkanstvom…
Štrosmajer je bio magnat Crkve, bogat sveštenik, sa ambicijama mecene… Zatim je, sasvim sledstveno, podigao i Jugoslovensku akademiju, Jugoslovensku galeriju slika, za koju se govorilo da vredi 3.000.000 forinti, što je možda malo mnogo, i pomogao da se digne Narodna biblioteka i Muzej…“
Da bi završio sa mišljenjem prof. Predraga Matvejevića: „Ideja jugoslovenstva nastala je u Hrvatskoj 19. veka. Dugo se već plasira teza da su Srbi nametnuli Jugoslaviju Hrvatima, a to je obična laž… Dakle, kad kritikujemo Jugoslaviju, mi Hrvati moramo se pogledati u ogledalo, jer govorimo o sebi“ – tvrdi hrvatski pisac Predrag Matvejević.
Ako je „istorija učiteljica života“, molim „učiteljicu“ da nas decu „Jugoslavije“ uputi na „jedan“ pravi put!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
