Foto: Ministarstvo,prosvete,nauke i tehnološkog razvojaKaže mi rođak, učitelj iz Beograda, da je u svakoj od generacija prvaka koje je vodio bilo dece koja bi usred časa ustala iz klupe i prilazila mu da ga zagrle.
Ove godine, kaže, to je bilo neuporedivo učestalije nego ranije. On, sa iskustvom od preko 30 godina, omiljen u svim prethodnim generacijama, shvata, kao i mnogi drugi (nažalost, ne svi) zašto je to tako, ali ne zna kako da se ponaša.
Da uzvrati zagrljaj, pomiluje tu dečicu po kosi, nekim gestom uzvrati ljubav i poverenje… ali koliko prisno, a da se to ne protumači na pogrešan način? Zna on da će ga deca razumeti, ali oni drugi, koji su prestali da budu deca, zavidni što taj učitelj „ne leži na rudu“ kada se to od njega traži, oni ga mogu i odvojiti od poziva kome je toliko posvećen.
Eto (još jedne) prilike da se ugledamo na iskustvo drugih zemalja. Potražite na internetu „morning greetings“ pa će vam biti jasniji ovaj opis: na zidu pored ulaza u učionicu je poster sa nekoliko simbola, po izboru: „baci pet“ (ispružen dlan), zagrljaj, đuskanje, mahanje, rukovanje, osmeh… Učiteljica (učitelj) sačekuje đake na prvom času. Svako dete pre ulaska u učionicu pokaže na neki od simbola i pozdravi se sa učiteljicom na odgovarajući način (oboje đuskaju, na primer).
Ima, možda, toga u nekim našim školama, nisam upućen, ali voleo bih da tako bude u svim. Ili makar (makar?) da svaki od đaka i njihov vaspitač započnu radni dan uzajamnim osmehom.
Uprkos svemu.
Mihailo Krstić, Novi Sad
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
