Kako mi je moja zemlja oduzela vozačku dozvolu

Dozvolu sam legalno stekao u Srbiji još 11. novembra 1991, što je bio jedan od najsrećnijih dana u mom životu. Nije bila mala stvar imati vozačku dozvolu sa tek navršenih 18 godina. Te godine u zemlji se desio rat, a kao i toliko mojih vršnjaka 1992. godine sam odslužio redovni vojni rok. Po njegovom završetku, nekoliko godina radio sam u zemlji – najpre na selu, pa onda i na pijaci. Trgovao sam poljoprivrednom robom i snalazio sam se kako znam i umem, kao i toliko drugih ljudi u ona luda vremena. Nikad nisam bio na birou, niti sam ikad uzeo bilo koji dinar socijalne pomoći, a hvala Bogu bio sam i zdrav pa nisam bio na teretu državi. Kao i neznani broj mojih zemljaka, 1997. godine krenuo sam u beli svet. To nije bio puki beg od sivila i ludila, već odlazak iz zemlje sa svešću da će moji roditelji jednog dana biti stari i nemoćni i da im država neće pomoći, kao i da ne bih bio u stanju da zasnujem porodicu i da svojoj deci pružim svu onu sigurnost i bezbrižno detinjstvo kao što su moji roditelji pružili meni.

Posle skoro 20 godina pokazalo se da je moja vizija bila ispravna. Nažalost, rekao bih, jer bih voleo da je Srbija prevazišla svoje probleme i da je prosperitetna zemlja. Ali, zemlja nam je u očajnom stanju. Najstrašnije od svega mi je što su nestali poštovanje i elementarna solidarnost. Uz to, plate su najniže u Evropi. Penzije su ponižavajuće i nedovoljne da pokriju životne troškove (stan i hranu) i lekova koji već dugo nisu besplatni. Mladih je sve manje i bukvalno nestajemo kao narod. Mojim vršnjacima koji su ostali u Srbiji, niko, ama baš niko, ne može da garantuje da će za 20 godina uopšte imati penziju. U Srbiju sam došao posle dve godine, pun ljubavi prema otadžbini, a tu mi je bila i ćerka koja uskoro puni 18 godina i još uvek nema srpsko državljanstvo, iako govori srpski, iako je nosila pomoć enklavama na Kosovu, iako vrši simpatičnu promociju za dobrobit naše zemlje. Posle godina i godina truda, poslednja prepreka (saopštena posle svih onih naknadnih „e treba još to“) jeste to što u srpskom zakonu mora da ima isto prezime roditelja, koje inače deca u Brazilu nemaju. Ćerka se razočarala i kaže: „Šta će mi srpsko državljanstvo kad je tako komplikovano.“ Na to joj odgovaram da Srbija nisu loši i nehumani zakoni, niti bahati, arogantni i nemotivisani službenici; da su Srbija njene bake, rođaci, prijatelji, srpski humor, rokenrol… Ne patetišem baš o fruli i stadu, jer toga nešto više i nema.

Duboko sam uvređen načinom na koji mi je uskraćeno produženje vozačke dozvole; osećam se kao da me moja država više ne želi. Naime, posle dve godine dolazim u Srbiju i u Kragujevcu predajem zahtev za novu vozačku dozvolu sa sve uplaćenim taksama. Kad je posle više od dva sata čekanja u redu u nehumanim uslovima, u prostoriji bez klima-uređaja ili bar ventilatora, bez stolica za stare i nemoćne (kojih je bilo bar pola reda), konačno došao moj red, službenica me pita zašto nisam produžio dozvolu posle 2015. Obrazlažem da sam boravio van zemlje. Onda me pita da li posedujem stranu dozvolu, na šta odgovaram potvrdno. Onda mi daje da potpišem izjavu u kojoj stoji da sam brazilsku dozvolu dobio tako što sam preveo srpsku, a da sam polagao za A kategoriju (mada kategorizacije u svim zemljama). Onda me upućuje u drugu prostoriju da dam izjavu. Tamo mi njena ljubazna koleginica objašnjava da ne mogu da produžim našu dozvolu jer imam brazilsku! Šta sad? Je l’ to opet neka diktatura?

Meni Momčilu Nikoliću, Srbinu rođenom u Kragujevcu, država Srbija oduzima srpsku dozvolu, jer posedujem i vozačku dozvolu strane zemlje, koju sam dobio da li prevodom srpske ili polaganjem ispita u stranoj zemlji, u mom slučaju potpuno nebitno. Srpsku dozvolu nisam produžio jer je zakon takav da osoba ne može da se služi sa dve dozvole. Ok, potpuno se slažem. Osoba ne može da se služi sa dve vozačke dozvole. I ja ne želim da se služim sa obe. Ali, kad sam u Srbiji, ja jesam i mogu da budem samo Srbin, i ne vidim onda zašto bih morao sa sobom da nosim brazilski pasoš i da dokažem da je ta dozvola moja. Veliko je poniženje, gospodo, obavezivati sopstvene građane da u svojoj zemlji, za čiju su slobodu pale tolike žrtve, nose strana dokumenta zato što je pametnjaković smislio zakone koji se krše sa ljudskim slobodama i dostojanstvom. Da li obavezno nošenje stranog dokumenta za državljane Srbije koji žive u inostranstvu znači da ćemo uskoro da ostanemo i bez drugih prava? Da li ćemo uskoro morati da imamo i samo jedan pasoš i da se izjašnjavamo koji ćemo da zadržimo – strani ili naš? Da li na ovakav način želite da se građani Srbije koji žive van matice odreknu svoje zemlje, da im se ona smuči zbog svog tog javašluka, besmislenog stajanja i čekanja u nehumanim prostorijama i institucijama, gde mora da se ćuti i da se ne talasa, da se ne bi slučajno zamerilo ovom ili onom? Da li možda tako želite da nam utuvite u glavu da je svuda drugde mnogo bolje nego u Srbiji?

Ovde nije reč samo o jednoj vozačkoj dozvoli koju bih ja želeo da koristim npr. u Japanu, za koji mi kao Srbinu ne treba viza, a kao Brazilcu treba. Reč je o simbolu države koja mi je u srcu. Mnogi emigranti ne dođu u svoju zemlju i po 10-20 godina ali taj povratak sanjaju. Uz to, pomažu svojima, pored ostalog i šaljući im novac koji onda posredno ide u potrošnju, a samim tim puni i budžet. Tako u Srbiju dolazi više novca nego od svog izvoza iz Srbije. A na koji način nam se vraća? Zar nije dovoljno što ne možemo u ambasadama da izvadimo pasoše, produžimo dozvole, upišemo rođene dece? Ja sam bar svestan da je Srbija siromašna i nemoćna oko mnogo toga, ali nemojte onda kinjiti i otežavati ono što može da se uradi. Ogadićete zemlju svima – i nama što smo napolju i ljudima koji su tu… Barem stavite stolice ljudima da sednu… Ko će nam ostati u zemlji i ko će voditi računa o njoj ako nema ljudi? A Srbija je tako lepa…

Ova borba za vozačku dozvolu za mene je simbol borbe koju svih ovih godina vodim za neku bolju Srbiju. Imajte na umu da se nehumanim i nepravednim odnosom prema svom narodu grešite kako o svoje pretke, tako i o vas i vaše potomke. Ako je to još uopšte važno i nije neka istrošena priča, a nadam se da nije. I za kraj jedan citat koji može da se nađe u mnogim javnim službama Brazila: „Državni službenik je za svoje sugrađane čovek od poverenja, od koga oni očekuju znanje i savet, poštenje i jasnoću, velikodušnost i lojalnost. On je čuvar zakona, prijatelj pravde i sveštenik građanske kulture.“

Autor je član Udruženja Srba Latinske Amerike „Serbios Unidos“