Kako smo 2008. rušili i palili Beograd

Treći kažu da više ne vredi bilo šta menjati. Četvrti tvrde da je opozicionarski. A peti postavljaju pitanje gde su bili kada su na Kosovu već nešto uradili, šesti kažu da je onakav, dok sedmi da je ovakav… U svakom slučaju, protest k’o protest, uz mnoštvo krucijalnih propusta, postoji. I to je dobro. Kažu mnogi, nije 16 godina bilo nikakvog, pa je i ovaj dobrodošao. Slažem se, mada sam se prisetio jednog. Jednog izuzetno nemilog – da ne kažem apsurdnog – povodom zvaničnog otcepljenja Kosova. Ono se zadesilo, baš onda, kada sam bio osmi razred, imao 14 godina, razvedene roditelje, visoku nezainteresovanost prema školi i prve brkove.

***

21.februar 2008. godina

Nekako sam izvrdao kod mojih da ću ići samo malo da se prošetam. „Kada već ionako danas u školu ne idemo“, rekao sam im. Na vestima gledam kako nam u Beograd u autobusima stiže patriotizam sa svih strana naše voljene zemlje. Novinari uživo, namerno, postavljaju škakljiva pitanja „dođošima“ o kosovskoj novonastaloj državi. Drugim rečima, potpaljuju vatru. „Ne može to tako, da vam ja kažem, gospođo, neće to tako lako proći“, viče neka žena, s velikim podbradkom i majicom na kojoj piše „KOSOVO JE SRCE SRBIJE“. A pored svih njih, ljudi iz grada i unutrašnjosti, tu smo bili mi – napaljeni klinci puni mržnje, prezira i seksualne frustracije prema svemu što hoda, leti ili gmiže. Stvar se već danima kuvala po centru grada. Mek na Zelenjaku je već bio overen, žao mi što nisam bio tamo da uzmem zemičke. Ali, danas je dan kada ćemo im vratiti za sve. A i bili smo željni da se sutra pojavimo u školi, k’o pravi srpski junaci, ovenčani slavom razlupanog Beograda.

Kucnuo je čas. Oblačim svoju crnu majicu s fantomkom umesto kapuljače, na kojoj se vidi srbijanski grbić na desnoj strani, jezivo lažne Ermaks dvojke i donju-buvlju Najk trenerku. Ošišan na keca, ćosav sa svih strana, osim iznad usana, s’ minđušom na levom uhu – istrčavam ispred Hrama Svetog Save, kako bi se našao sa svojom bandom. Bog te maz’o, kod spomenika svetitelja, vidim preko dva’es’ poznatih lica. A i na ulici je već bila poprilična gužva, više nego obična. Iskreno, od ovih mojih, više od nas pola nije ni znalo gde se Kosovo nalazi. Ili nam je, barem, trebalo par minuta da ga pokažemo na karti. Ali je zato nekoliko njih otišlo do obližnje crkve da zapali sveću za „spas našeg naroda dole koji je ostao u čeljusti kosovskih dahija“.

Više nema šta da se čeka, krećemo prema Bulevaru JNA. Ne znamo ni sami na koju stranu bi trebalo da se devamo, ali na nešto ćemo već naići. Sunce greje k’o da je maj. Čas se znojim, čas me ’ladan vetar opiči. Od neizdrža palim jednu za drugom, iako, i dalje, ne znam da je normalno držim u ruci. Čak i pućkam ponekada, ili se zakašljem. Dok su oni malo stariji provlačili po konzervu piva. Stajali smo tu na ćošku, jedno petnaest minuta, blenuli u pravcu Autokomande, očekujući da će nas neki đavo poneti prema konačnom odredištu. Kada, eto, iz pravca Marakane čuje se huk. Stane. Pa opet. Sve je bliže.“Eno, opet se čuje nešto“, viče jedan od nas. Sve je bliži. Sada se čuje neka pesma. To je bilo to! Nisam bio siguran pod okriljem koga se ta rulja – od preko par tisuća ljudi – kretala, ali je bilo primetno da je znala kuda ide.

Čim smo se priključili hordi – stopili smo se. I na svakih pola minuta skakutali tamo-vamo, potpaljujući naše tek nabujalo „srBstvo“, i time dokazivali da nismo pripadnici neprijateljskih nacija. Takođe nije bilo bitno, tada, što nisam upoznao ni jednog jedinog čoveka albanskog porekla, ali sam znao da mi je taj narod bio neprijatelj broj jedan. Naravno, posle Hrvata. Između svega toga, uzvikali smo „Kosovo je srce Srbije“ i „Ubij, zakolji, da Šiptar ne postoji“. Tako da je iz – onako mladih i raspaljenih babuna – energija prskala na sve strane. Oči su nam bile krvave, usta modra, a grla crvena i suva od silnog uzbuđenja. Da je neko samo viknuo: “Ajmo, ljudi, na Kosovo!“, svi bi krenuli iste sekunde. I stigli bismo verovatno do Bubanj Potoka. Ali to niko nije rekao. I to niko ne bi uradio, kada danas bolje razmislim. A mi smo morali da učinimo nešto sa tom sirovom snagom.

I na kraju smo nekako i stigli do te Narodne skupštine Srbije. Uveliko mokri, načeti i žedni haosa. Stacionirali smo se kod – sada već bivše – turske ambasade, i gledali šta nam je dalje činiti. Na tom ćošku nije bila prevelika gužva. A ipak, ispred nas je bilo nepregledno more ljudi, marve i zveri koje su čekale „onaj“ trenutak. Trenutak koji će odmići kontroli. „Pa nisam valjda prešao ovoliki put da slušam ove debile“, neki Crnogorac je vikao. „Tim govorima se neće ništa postići“, neko je ponavljao u blizini. „Zbog njih smo i izgubili, seme im se zatrlo“, vikala je neka starija žena s evidentnim viškom kilograma. Nema, moramo nešto da preduzmemo. Mislim da je u tom trenutku, tada, na mikrofonu bio Tomislav Nikolić odnosno današnji predsednik Srbije i vikao kako je Kosovo bilo, jeste i biće srpsko. Ali šta dalje?

„Pa, je l’ ovo protest? Ovako branimo naše srce Srbije? Našu kolevku? A šta ćemo sa onolikim narodom dole koji je ostavljen na milost i nemilost šiptarskim beštijama?“, držao sam ja govor pred publikom. Ali, naravno, u sebi. „Dosta su, bre, oni nas klali“, zarežala je neka zver, s ožiljkom od levog oka do vilice, pored mene,“Sada nam je šansa da im vratimo za sve!“. Ne, ne, ne, morali smo nešto da učinimo. I – kao da mi neko pročita misli – poletoše kamenice prema rezidenciji „otomanskog carstva“. „Svaki Turčin zna, svaka buuuula zna, da je Obilić, srpski sin, ubiooooo Murataaaaa“, složno pevaju svi. Naravno, nisu ni meni ruke bile čupave. Uzeo sam i ja kamenčugu, pa raspalih po Turcima. Bogami, ganjali smo mi turske bedeme dobrih petnaest minuta. Sve oćemo nešto, pa malo zastanemo. Priđemo, pa zbrišemo. Opsujemo, pa se nasmejemo. A nikako da se zalaufamo. Udaramo mi čime smo stigli po njihovom zidu, prozoru i vratima. Majku li im njinu, svi naizmenično govorimo k’o čarobne reči da izgovaramo. Ponovo se pokrenula ona euforija od malopre, pa se uz pogrdne uzvike kune islamska vera. Peva srpska nejač, na boga ne misli, k’o da je, već, Kosovo oslobodila. A jedan odvažniji se uspentra prema prozorima i ubaci baklju unutra. Čisto malo da raspali atmosferu. Zapali on i njihovu zastavu, a mi – k’o hipnotisani – radujemo se, kličemo, a neki su se – ako se dobro sećam – i grlili. Zakuva se ugao Krunske i Kneza Miloša k’o 2000. u oktobru, rasplamsa se pesma i – SVI KAO JEDAN – navališe, da provale kapiju. Beše tu bio neki buzdovan koji je glavom jurišao prema kapiji. „Sa’ćemo da im vratimo za 500 godina“, urlao je neki starac sa šubarom na glavi ogrnut crnom zastavom „Sloboda ili smrt“. A mi svi, k’o mlada ’ajdučija, starog harambašu povedosmo prema kapiji turske imperije, pa udri ponovo! I još jednom. Pa još jednom. Osećaj je bio kao da provaljujemo direktno u Istanbul. I baš onda, kada nam bi najslađe, policija umeša svoje pendreke, pa jurnu prema nama. I tako, dok se kod skupštine na mikrofonu čulo zapomaganje za Kosovom, mi smo pokušavali da ga vratimo na ulicama naše prestonice.

Krenusmo mi niz Kneza Miloša, k’o muve bez glave, onako razjareni, znojavi, i nasmejani što smo im načinili štetu. I stvarno sam bio – bez šale – ubeđen da će to uticati na proglašenu nezavinost Kosova. Video je i „običan narod“ da od govorancije na bini nema ništa, pa se i on dade u poteru za amabasadorima večitih neprijatelja i protivncima Velike Srbije. Trčim li’trčim, onako kljakav kakav sam oduvek bio, niz Miloševu, prema Terazijama, a ispred, pored i iza nepregledan broj izbezumljenih faca koje su se beznadežno sklanjale od policijskih falangi ondašnjeg Tadićevog režima. „Beži, beži, murija, murija“, uspaničeno smo jedni drugima dovikivali. Počeše oklopnici da nas okružuju sa svih strana. Neki krenuše da beže po zgradama, razbijaju staklene ulaze, ne bi li se sakrili od gumene motke zakona. Neki pokušaše da probiju kordon, ali uzaludno. A mi, ionako rasplamsani od hormona i testosterona, uzvratismo udarac ciglama, bakljama i bog zna čime još, prema njihovim štitovima. Mada, lično nisam imao ništa od tih rekvizita, a i, šta ti je baksuz, kada sam uzeo kamenicu u ruku – i onako čisto rekreativno je bacio u daljinu – nakon samo par sekundi ista ta me pogodi nazad u koleno, koje sam, dve godine kasnije, morao da operišem.

Nakon kraćeg manevrisanja, neko u rulji naredi bežaniju prema Nemanjinoj.“Kerovi, kerovi, kerovi „, skandirali smo sve vreme, dok smo povlačili. I tu negde kod Manježa, ponovo se susretnem sa svojima. Malo smo se tu ishvalili šta je ko i gde uradio, koga je sreo, i ko je već prebijen ili slučajno „pao“, a zatim smo izgurali kontejnere u Resavsku, zapalili po koju kantu, i od usputnih saboraca saznali da će fatalni udarac biti zadat američkoj ambasadi. Čim smo to čuli, iz istih stopa smo potrčali prema njoj. U brzanju prema tamo, naišli smo na krstaško pljačkanje trafike na dnu Nemanjine. Prišao sam gužvi, viknuo: “Samo malo, samo malo“, proturio ruku kroz ono razbijeno staklo, i dohvatio prvo što mi je bilo pod njom – jedan disk Nodijevih crtaća, Mars čokoladica i paklica PallMalla.

Bližimo se konačnom cilju, a u daljini zavidna brojka ljudstva, majku mu božiju, se skupila ispred rezidencije najvećeg srpskog neprijatelja. Zgrada je već gorela, koliko se sećam, a i automobil neki, pored, je bio zapaljen. Sve je podsećalo na Badnje Veče. Narod se oko buktinje skupio, šenluče, pevaju, slikaju se i piju. Neko je čak i dete na krkačama doveo ispred. Samo što se baloni, šećerna vuna i kikiriki nisu prodavali. A, tu kod bele kuće, naroda, vazda, svakojakog i raznolikog. Popovi sa ikonama, čiče, a i mladi, s kokardama, klinci, k’o i ja, u brzim patikama s crnim fantomkama, i po neki fotograf čisto da napravi uspomenu od svega ovoga. Svi se slikaju ispred ambasade k’o u svatove da su došli. Tri prsta u vis, masnice ispod oka, Ratko, Radovan i Draža na majicama, zarđali zubi, to je bila slika i prilika ispred američke ambasade. „E, tako, oni su mogli nas da bombarduju, možemo i mi njima da pokažemo“, uzvikivala je neka zadrigla i bradata pojava. Stojim tako, nadomak ambasade, i gledam kako je plameni jezici proždiru. Zurio sam u prozore iz kojih je vatra lizala ostatak fasade. Opet se svi grle, čestitaju jedni drugima, ljube se tri puta i nazdravljaju. Gledam ja u te ljude, gledam u onu zgradu koja gori. Ali, ne znam, ništa od toga nisam osećao. Nikakvu radost. Nikakvo ushićenje. Odjednom, kao da je neko pucnuo prstima, a u stomaku, nakon teške noćne more, kreće izliv straha. „Nikola, beži kući“, nešto mi zucnu u glavi. Kao iz paralize, noge kreću da osećaju galopirajuću jezu, a ja tek – koliko mogu da se prisetim tog osećaja – tada shvatam koliko mi ovo nije trebalo. Točak tih misli mi probiše uzvici, da se krene prema albanskoj, ali meni je već bilo dosta. „Ajmo na Dedinje, braćo četnici!“, sećam da je neki od matoraca promuklo vikao. I, taman onda, kada sam odlučio da krenem prema kući, kada već nikog od mojih nisam video, kada sam skroz ostao sam, i kada me je strah preovladao da će mi ovo veče upropastiti život, u daljini se začu nešto poput trube.Taj zvuk. On je najavljivao nešto. Naš kraj. U prenešenom značenju, označavao je kraj ove besmislene žurke. Konjica je stigla. Vidim crne džipove kako idu prema nama, a sa suprotne strane čitavu liniju pandura, koji su, doslovno, i bez milosti, gazili sve pred sobom. Mnogo žešće nego oni kod Krunske. Još kada sam video njihovog komandira koji je uhvatio nekog probisveta – malčice starijeg od mene – i počeo da ga razvlači po betonu – nije mi bilo potrebno dvaput da se kaže. Bežao sam, poput progonjene lisice, kroz one uličice prema hramu, prema kući, prema slobodi, moleći svevišnjeg da me poštedi hapšenja, očevih batina, majčinih i babinih suza kako je njihov najdraži sin i unuk jedna najobičnija propalica. „A bio je tako dobro dete“, kroz glavu mi scene prolaze. Trčim prema hramu i molim za slobodu, a usput obećavam samom sebi da je ovo poslednji put da ću učestvovati u ovako nečemu. Primičem se sam sav zadihan. Slezina me usporava, a i dah mi je polako na izmaku. Ali, izvukao sam se. Vidim Hram Svetog Save, on je u tom trenutku značio da sam na sigurnom. Dolazim kući, dajem svojom mlađoj sestri Nodi crtać i čokoladicu, pozdravljam se sa ukućanima i zatvaram se u svoju sobu. Bilo, ne ponovilo se.

***

Tako da, umesto zaključka i pouke iz ovog flešbeka magarećih godina, samo podsećam da je tada, 2008. godine, pola miliona, i ko zna koliko još, „patriota“ iliti, današnjih, ovih koji „patkicu hoće da daju tvome tati“, poslalo poražavajuću razglednicu svim svetskim medijima. Dok ovih desetak hiljada iliti „par stotina izdajnika i plaćenika“ , na svake dve nedelje, pokazuje da to može sasvim suprotno. Zato, danas, pamet u glavu, kada je već tada nije bilo.