Ko prazni bazene u Beogradu?

Izostalo je značajnije interesovanje publike i medija za najveći sportski događaj organizovan u Beogradu u prvoj polovini godine.

Drugačija slika od one koja je viđena na polupraznim tribinama značila bi ne samo da su organizatori više radili na popularizaciji, već da smo korenito promenili svest o značaju sporta. Bazičnog, što plivanje jeste.

I to je nešto na šta je nemoguće uticati brzo i izmeriti efekat urađenog neposredno. Međutim, ukoliko ponovimo greške sa EP u vaterpolu čiji smo domaćin bili pre nekoliko godina, onda se može govoriti o svesno propuštenim prilikama, nemaru i pogubnom uticaju vlasti.

Neće za bolji tretman u medijima značiti mnogo što smo na EP osvojili dve medalje i obezbedili učešće na Olimpijskim igrama, posebno to neće igrati ulogu u opredeljivanju dece za sport kojima se bave. Sa novcem i fudbalom kao globalnim fenomenom izgubili bi bitku i jači.

Ali, ako se ne koriste valjano sredstva i oprema instalirana na plivalištima, dopusti ili prepusti iznova da sve završi na nekoj deponiji, onda se potvrđuje da ne postoje valjani prioriteti i interes u stvaranju povoljnih uslova za bavljenje sportom.

Nelogično je da se gradski funkcioneri nađu u odborima za pripremu takmičenja, da se kroz budžet provuku i ne mala sredstva, a potom iščezne svako bavljenje pitanjem upotrebe nabavljenog i osposobljenog za korišćenje.

Konkretno, Beograd i SC „Milan Gale Muškatirović“ dobili su najveću ocenu evropskih zvaničnika za opremu, zamenjene su pumpe, očišćeni i napunjeni filteri sa novom ispunom koja ne izaziva alergijske reakcije, postavljen je po prvi put automatski sistem doziranja hlora, bazen je obložen belim lajnerom i konstruisano je 250 novih mlaznica za ubacivanje tretirane vode u bazen, o čemu nije izveštavano.

Modernizacijom su postignuti najviši standardi i omogućeno postizanje optimalnih sportskih rezultata, i umnogome doprinosi poboljšanju bezbednosti i pune zdravstvene ispravnosti, što je važno za sve korisnike kako u toku prvenstva, tako i potom za građanstvo.

„Umetnica mora biti zdrava“, glasi višeznačni refren koji smo ponavljali pre koju godinu. Deca moraju biti zdrava, glasio bi moto svih koji su uključeni u razvoj sporta.

Da bi se to postiglo mora biti više mališana oko ulaza na bezen nego na platou gde se menjaju sličice fudbalera.

Dečaci i devojčice mogu da pikaju loptu i na poljančetu iza kuće, ne zavise od megalomanije Vučića i priče o izgradnji nacionalnih stadiona. No, za bavljenje plivanjem, vateropolom i skokovima u vodu nužno je bar održavati postojeću sportsku infrastrukturu.

Približiti je najmlađima.

Ako se nije reagovalo na izmeštanje i onesposobljavanje bazena iz Arene, sada se mora budnije pratiti i pomoći da instalirana oprema stvori preduslove za zdravo odrastanje. Ne nužno stvaranje novog Milorada Čavića kao imperativa bavljenja sportom.

Dovoljno bi bilo samo za popravljanje statistike koja je neumoljiva i govori da iz godine u godinu sve više dece ima problem sa kičmom, držanjem i viškom kilograma. Vučić sa bagatelisanjem našeg novca nije uvek jedini kriv.

Veća krivica je u našem odnosu. Vučić u svemu nije ni originalan, ni inovativan.

Kada bi poseta na fudbalskim utakmicama usahla, presušilo pranje para, bila zavrnuta slavina iracionalnosti ni on ne bi na i oko fudbala gradio.

Kada bi se više uključili na celishodan način oko stanja na plivalištima, ne samo na nivou afera koje ostaju na granicama Tašmajdana i sam Vučić i gomila njegovih izabranih funkcionera ne bi ostavili „na suvom“ plivališta i bazični sport kao što je plivanje.

I svaki član privilegovane kaste više bi pažnje usmerio na optimizaciju onog čime raspolažemo od truda i napora da pronađe za sebe kuću sa bazenom.

Biljana Maksimović, Vračar, Beograd

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.