Ko u Srbiji nosi oružje

Građani su, dakle, ponovo dobili mogućnost da u toku sledeće dve godine završe posao i obavezu preregistracije oružja, što nisu uspeli da urade u prethodne četiri godine, tj. od stupanja na snagu Zakon o oružju, 5. marta 2016. godine (!?).

Prema podacima MUP-a, za protekle četiri godine, građani su preregistrovali samo 146.028 komada oružja. Međutim, samo u prošloj, 2019. godini, građani su navodno zbog sve komplikovanije procedure, uključujući rigorozan lekarski pregled (po mome mišljenju – apsolutno bitan uslov!) MUP-u predali oko 30.000 komada, čime su se istovremeno i odrekli prava na posedovanje i nošenje tog oružja.

Upravo u toj činjenici pojavljuje se mogućnost i prilika da se pomoću još oštrijih uslova preregistracije oružja još više ograniči to i takvo naoružavanje naših građana. Za mene je zastrašujući podatak (ako je tačan?) da još oko 500.000 građana taj postupak preregistracije nije završilo (!?). Tu se pojavljuje, bar za mene, nedostatak prave informacije u javnosti, o tome da li se ta cifra odnosi i na pripadnike vojske i policije, ili ne? Ako se ne odnosi, ko su ti silni ljudi u ovoj zemlji koji „moraju“ da imaju i nose oružje?

Ako bi se policija zaista držala svoje procene – da se licima kojima nije ugrožena lična bezbednost – ne treba dozvoliti posedovanje oružja, eto lepe vesti. Nećemo valjda dozvoliti toliko liberalne uslove posedovanja oružja, kao što je to slučaj u SAD (vidimo posledice – nema dana bez desetine ubistava).

Najzad, ne mogu da zamislim da bi bilo koji razuman čovek mogao da ospori taj argument. Mislim da svaki normalan čovek ne želi da poseduje oružje (naravno, sa izuzetkom profesionalnih vojnika i policajaca), jer uvek postoji ona mala ali zloslutna mogućnost da se to oružje i upotrebi.