foto (BETAPHOTO/SAŠA ĐORĐEVIĆ)Ovih dana Srbija je ustalasana, „usred leta, kad vreme nije“. Po skoro svim gradovima bilo je protesta zbog odluke vlade da podrži nastavak akcije svetske kompanije Rio Tinto, na otkupu zemljišta i pripremama za buduću eksploataciju rude litijuma, sirovine za proizvodnju baterija za električna vozila.
S jedne strane, vlada tvrdi da bi to rudarenje dovelo do skoro neviđenog buma naše ukupne privrede, istina izbegavajući da kaže o drugom licu te aktivnosti.
O velikom potencijalnom riziku za životnu sredinu, odnosno uništavanje vazduha, vode i zemljišta, na koje upozorava druga strana, pre svega sve ekološke organizacije u Srbiji.
Zanimljivo je da nijedna strana u ovom sporu, bar ja to nisam primetio, nije potencirala osnovno pitanje: da li to rudarenje uopšte ima svoje ekonomsko opravdanje.
Naime, pravo pitanje glasi: ko zaista ima pravi interes i korist od takvog poslovnog poduhvata?
Među brojnim stavovima i mišljenjima međunarodno priznatih eksperata, meni je najbliže ono, našeg eksperta iz Ciriha g. Ivana Ostojića, partnera svetski poznate kompanije Mekkinsi.
On polazi od relativno jednostavnog objašnjenja. Naime, ako se čitav projekat nalazi u rukama strane kompanije (u ovom slučaju kompanije Rio Tinto), ona stvara sto dinara BDP-a i pri tom ostvaruje profit od šezdeset dinara.
Taj profit kompanija iznosi iz Srbije i usmerava ga u investicione projekte u drugim zemljama gde može vlasniku da donese veći prinos.
Pored toga, strani vlasnik će putem optimizovanja svesti svoju poresku obavezu u Srbiji na oko 5 odsto, plus će platiti tzv. rudnu rentu za sledećih 5 procenata.
Ostatak od oko trideset dinara isplatiće zaposlenima. Dakle, sve u svemu, od ukupno realizovanih sto dinara u Srbiji će ostati samo dvadeset pet dinara, pa je dobit za državu i društvo minimalna.
Taj scenario karakterističan je za afričke zemlje, koje su bogate prirodnim resursima. Znamo da se nijedna od njih nije ni obogatila, niti razvila na bazi ovakvih projekata.
Dobit su jedine, i to ogromnu, imale samo kompanije iz bogatih i razvijenih zemalja. Da li ovome treba bilo kakav komentar?
Dva druga, za Srbiju neuporedivo povoljnija scenarija, postoje, ali su skoro nemoguća u postojećoj situaciji.
Prvi takav sastoji se u slučaju da čitav projekat realizuje jedna srpska kompanija.
Tada bi taj doprinos domaćem BDP-u bio svih pomenutih sto dinara, i svi porezi i dobit bi ostali u zemlji.
Drugi, sličan, povoljan scenario bio bi: da se ruda litijuma proizvodi u Srbiji, da se ona takođe prerađuje u zemlji, da se tu proizvode i baterije, pa najzad i one ugrađuju u proizvodnju električnih automobila u Srbiji.
Takve lepe vesti ne čujemo, niti od vlade Srbije, niti od Rio Tinta, niti od vlada Nemačke i Francuske, niti od strane EU.
Mladen Obradović, Beograd
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
