Foto: FoNet/Milica VučkovićMa šta ko mislio o predsedniku Srbije mora mu odati priznanje za uporno špartanje uzduž i popreko naše planete.
Od njega nema boljeg primera neumornog putnika, od njegovih putovanja mogli bi se snimati putopisni filmovi i koristiti za propagiranje turizma .
Njega mesto ne drži, važno mu je da se neprestano kreće (možda je to uticaj Heraklita?) a da mu to u isto vreme pruža bezbroj mogućnosti za razne delatnosti koje su (ili baš i nisu ) korisne za zemlju ogromnog i stalnog napretka kao što je naša.
Gotovo istog časa kada se zakaže neki međunarodni sastanak, on već pakuje kofere spreman da poleti sad na Severni, sad na Južni pol, odnosno tamo gde god je zakazan skup, koji, očigledno, ne može da prođe bez njega.
Nije poznato da li se on sa bilo kim u Srbiji dogovara o tim svojim međunarodnim aktivnostima, a još manje da li ga je iko zapitao može li neki sastanak da prođe i bez njega, a pre svega: koliko nas on košta.
I to, nažalost, kad se već pominje kasa, nije sve.
Nikako se ne smeju i ne mogu izostaviti novci koji se troše za najave i proslave radnih i drugih pobeda (koje su sve istorijske, razume se), otvaranja fabrika, saobraćajnica, gasovoda, škola, vrtića, domova zdravlja, vodovoda, stadiona… – ukratko, svega što se može otvoriti ili pustiti u saobraćaj.
A u svemu tome ima još nešto: AV se nikad ne zadovoljava samo ljudima koji se mogu okupiti iz samog mesta događaja i njegove neposredne okoline, već nastoji da ih bude u hiljadama i iz svih krajeva Srbije (a može i iz Republike Srpske u slučaju da baš zafale domaći mitingaši.
Ako su bili dragocena pomoć za izbore u Beogradu, dobro su došli i za slavlja priređena u čast veličanstvenih uspeha AV u vođenju zemlje).
Ovi učesnici skupova uglavnom se mogu podeliti na dve vrste. Prvu čine članovi beskrajno verni Vučiću, što bi se reklo, pretorijanci.
A drugu, oni kojima je dolazak na skup preporučen na radnim mestima kako ne bi imali neizvesnosti prilikom obnavljanja ugovora sa vlasnicima ili sličnih nesporazuma ubuduće.
Sve u svemu, dovoljno da zinete od čuda i da se uhvatite za glavu.
Očito je da predsednik – bar u zemlji – nema gazdu. Pa ga niko i ne pita koliko je sve to što čini potrebno državi i koliko košta narodnu kasu.
A koja, bar toliko znamo, nije bez dna.
Vojislav M. Stanojčić
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
