Koliko smo stvarno ekonomski jači

BDP nam je, kažu, povećan od 2012. godine, sa 32,6 na 68 milijardi evra, koliko se očekuje da bude ostvareno u ovoj godini.

To znači više nego duplo, tačnije za 108,5 odsto. Još više će, kažu državni čelnici, porasti plate. Penzije malo zaribaše, ali sa novembarskih devet i januarskih još 12,1 odsto povećanja, postadoše opet „nikad veće“.

Zbog ovakvog rasta BDP-a, i javni dug, i ako skoro duplo veći nego 2012. godine, pade na svega 55,2 odsto BDP-a, što je neuporedivo bolje nego u većini zemalja EU i šire. Za većinu građanstva, reklo bi se, baš ohrabrujuće.

Nažalost, postoje i podaci o realnom (stvarnom) rastu naše ekonomije i dugova a naročito o trendovima, koji našu ekonomsku stvarnost prikazuju u nimalo ružičastim bojama.

Realan (stvarni) rast za tih 11 godina, pod uslovom da ovogodišnji iznese dva odsto, biće 31,6 odsto ili 2,87 odsto godišnje, što je skoro duplo manje od potrebnog da se približimo zemljama sa kojima se ima smisla upoređivati.

Razliku između nominalnog rasta od 108,5 i realnog rasta BDP-a od 31,6 odsto čini procenat porasta cena koji utiče na nominalnu vrednost BDP-a iskazanu u evrima, koji u našem slučaju, za jedanaest godina, iznosi 76,9 (108,5 – 31,6). Dakle, vrednost BDP-a od 68 milijardi evra, o kojima nam državni čelnici govore, dobijena je preračunavanjem BDP-a u tekućim cenama u evre po, skoro, fiksnom kursu dinara u odnosu na evro.

Što je viši nominalni rast BDP-a, to je manje učešće javnog duga u tako iskazanom BDP-u. Ostvari li se procena o BDP-u u ovoj godini od 68 milijardi evra i procenjeno učešće javnog duga u odnosu na BDP od 56,1 odsto, imaćemo javni dug na kraju godine vredan 38,1 milijardu evra.

Dakle, za 20,4 milijarde evra, odnosno 115,2 odsto veći nego krajem 2012. godine. Za razliku od BDP-a koji raste i stvarno i nominalno, rast duga je stvarni, jer skoro 75 odsto tog duga čini dug u stranoj valuti, na koji naša inflacija i politika kursa dinara nemaju skoro nikakvog uticaja.

Pored visokog rasta javnog duga, poslednjih nekoliko godina ostvarujemo i visok spoljnotrgovinski robni deficit, koji je u 2022. godini premašio 11 milijardi evra, uglavnom zbog pogrešne razvojne politike, a delom i zbog loše, bolje reći nikakve politike u oblasti proizvodnje hrane i energetike, uz stalni odliv kvalitetne radne snage do ozbiljnog deficita koji, zadnjih godina, nadomeštamo stranom radnom snagom, i najzad, raspodelu ostvarenog BDP-a na štetu domaćih privatnih investicija, uz rast ekonomskih nejednakosti neuporediv sa evropskim trendom.

Strane direktne investicije, po kojima smo lideri u neposrednom okruženju su, mimo očekivanja zagovornika njihovog visokog učešća u našoj privredi, odbacivale nezadovoljavajući nivo i rast BDP-a, što zbog upotrebe jeftine radne snage i skromnog tehnološkog nivoa, a naročito zbog visokog uvoznog sadržaja u bruto vrednosti proizvoda i usluga firmi u stranom vlasništvu, zbog njihovog razumljivog interesa i sklonosti da od matičnih firmi i/ili zemalja porekla uvezu sve što se može uvesti.

O (ne)efikasnosti stranih direktnih investicija makar grubo govori i njihova vrednost u periodu od 2013. do 2022. godine u iznosu od 28 milijardi evra naspram realnog prirasta BDP-a cele privrede u tom periodu od 29 milijardi evra.

Naravno, glavni razlozi nemogućnosti rasta i razvoja na nivou koji bi nas približio ekonomski uspešnijim zemljama su sistemske prirode, ne samo u oblasti ekonomije, već uopšte, što pokušavamo nadomestiti raznim improvizacijama, nesinhronizovanim merama i odlukama donetim bez prethodne provere efekata i svrsishodnosti, merama preduzimanim na principu gašenja požara, neadekvatnom socijalnom politikom i raspodelom obojenom populističkim motivima.

Sve to uz visoku cenu, koje, izgleda, još nismo svesni.

Dakle, nemamo ni visok ni održiv rast. Krajnje je vreme da nam mere uspeha budu: rast domaćih privrednih investicija, rast konkurentnosti izvozne ponude, veće učešće skupljeg živog rada u stvaranju BDP-a, manje ekonomske nejednakosti, povoljniji demografski tokovi, manja zavisnost od tuđe hrane i energenata, i sl.

Te mere uspeha su svojstvene državi jakih i vlasnih institucija, gde postoje jasna pravila i odgovornosti i napredovanja, i gde se primenjuju zakonima utvrđene procedure odlučivanja, pa nam je stvaranje takve države prioritet nad prioritetima.

Autor je ekonomista

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.