Nacionalistički, a ne nacionalni predstavnik: Zašto Konstrakta ove godine nije imala nikakve šanse na Pesmi za Evroviziju?

Nije tačno da je ovde u pitanju sukob između naroda i kvazi elite.

Najpre, ko je kvazielita? A drugo, elita, ona prava, nema šta da traži na našem izboru za predstavnika za Evroviziju.

Ako je prate, zalutali su.

Neka pogledaju Beogradsko proleće koji je oživljeno, videćemo na koje vreme.

Ovako, možemo samo da govorimo o sukobu naroda (čitajte narodnjaka) i onih koji na pogrešnom mestu traže nešto pravo.

Vratimo se dve godine unazad (pošto prošlogodišnjeg predstavnika ne mogu da se setim, a verujem, nisam jedini) kada je pobedila Konstrakta.

Njen izbor za našeg predstavnika doživljen je sa mnogo više euforije nego njeno više nego dobro peto mesto na Evroviziji.

Ta činjenica nam ne govori malo – važnije je koje ća opcija pobediti kod nas, a za Evropu… ionako nas odavno briga.

Tada se govorilo da je njena pobeda vesnik promena u Srbiji!

Ni izbori koji su usledili malo potom, a ni dva naredna izbora pesme za Evroviziju, pokazali su da pesma nije bila vesnik ničega. Samo interesantno odstupanje od svega ostalog što je te godine bilo, a sve ostalo je bilo isto.

Vesnik promena u našem društvu bio bi da je ona ove godine pobedila sa svojom pesmom (kopijom one prošle, ali po ličnom ukusu možda i boljom nego što je ona od pre dve godine), ali ne! Nije Konstrakta ove godine imala nikakve šanse.

Red je bio na nacionalističkog, a ne na nacionalnog predstavnika.

I da… Oba favorita se obraćaju istom delu publike – sad da l’ brdskom, da l’ salonskom tipu nacionalista, nebitno je.

Natalijina ramonda… vekovna tradicija koja postoji kod nas nekoliko godina.

Lepa simbolika, nema šta! Ali… kao i sve i to treba degradirati besomučnim eksploatisanjem svuda, pa i na jednom arhikič festivalu. Pobedila je… Ali izgleda nije trebalo!

Onaj glasniji i agresivniji nacionalistički korpus je oduševljen pesmom „Gnezdo orlovo“, najnovijom iz neokosovskog ciklusa (doduše, malo odudara od stare tradicije, jer tamo bi jedan orao na buljuke nagonio neindetifikovane crne ptice, a ne bi se povlačio i tešio svog sina).

Sa onoliko banalnih stihova, stvarno se uklapa u ono što danas dominira.

A sa suparničkom pesmom ipak ima nešto zajedničko – degradira ono o čemu, valjda, peva.

I sad se najavljuje miting podrške poraženoj pesmi, ali i kontramiting u znak podrške pobedničkoj.

Uh… Pustite ih neka se organizuju! To bi bio vrhunac ovog idiotizma u kojem živimo, a dok ne dostignemo vrhunac u njemu, nema povratka u normalu, već samo zapadanje u još veći.

Žarko Milojčević, profesor književnosti iz Kraljeva

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.