Krsna slava s patrijarhom

Skromnost je vrlina siromašnih, reče jedan gospodin koji nije dozvolio da ga glupe floskule sprečavaju da zapali tompus sa 500 evra novčanicom pa je preuredio poslovicu na svoj način. A zašto da ne preuredi, poslovice, pravila i običaji trebalo bi da se pišu po meri najbogatijih, pošto je novac najvažniji i ti ljudi najviše vrede.

Posle novca najviše se vrednuje broj grend slemova i velikih turnira, a tu je negde i plasman u Kataru.

Srbski sin, naš Nole, koga svi vole, najvredniji je definitivno među nama. Volem ga i ja, koliko sam navijao za njega i radovao se njegovim uspesima. To je shvatio i naš patrijarh, naš Porfirije, pa ga je upriličio svojim prisustvom na krsnoj slavi. Došao je u dom najboljeg među nama, u porodicu pravih hrišćanskih vrednosti.

Došao je gde se slava ne obeležava skromno, gde generalno nema skromnosti, pošto je skromnost za sirotinju, već gde se pokazuje sav luksuz i dokaz „može nam se“ i „ima li u kafani jačeg od mene“.

Na terenu takođe neskroman, nije dvestoti na listi pa da bude skroman, diži ruke, deri se, psuj na srbskom, lave naš, da te niko ne razume, tako rade šampioni. Uzor si, uzor da cilj opravdava sve sto dovodi do istog.

Čovek je van terena zato izuzetno tih i ljubazan, mogu se setiti poslednje velike ljubaznosti kad se zahvalio par dana ili nedelja pred izbore, nije više ni bitno, našem predsedniku, što se predsednik kao lav borio za njega da igra u Australiji. Često su se tad njegove muke što je onemogućen da se bori za deseti AO bile izjednačavane sa Isusovim mukama. Protesti po gradu, depresija nacije.

„Doći će kraj i nevolji što nas prati, Dohvatiću i ja jednog dana dugu, Samo noćas da zaboravim tugu!“

Čovek je bio izuzetno ljubazan i da podrži ekološki protest, kao veliki čovek koji spava pod piramidom shvata tugu zagađenja i nakon ovog nesvesnog izliva podrške plebsu opravdao se jako brzo na četiri strane i banalizovao i protest i šta se pljune i šta se poliže, ali engleski, sa rukavicama belim do lakata, politički neopredeljen i ponizan prema onima koji našu državu vole više i od nas samih.

Dovođenje patrijarha kao kućnog druga na žurku je dobar uzor i za decu. Ovakve stvari diversifikuju vekovima one sa plavom krvlju, odabranom, rasne plemiće od plebsa, sirotinje. Osim sto će imati dominantan odnos sa vršnjacima, što je logično pošto im venama kulja vekovna nemanjićka vatra, ovo je takođe odlično za samopouzdanje dece i podsvesno nametanje toga šta se sutra traži od njih i šta je cilj kome život treba da stremi.

Ima dosta da se napiše i da se pohvali, sama scena našeg Noleta i Porfirija, koji sede, a ostali oko njih se vesele uz klovna, podseća na neki barokni prizor kraljevskih slikara, ali ja nisam niti pozvan niti vredan da pričam o tome, ne mogu da se ubacim u cipele od više stotina miliona evra, u ego koji se stvori kad te bodri cela Srbija i još mnogo šire, kad se osetiš bukvalno kao Aleksandar Makedonski kad pokori sve narode i plemena i posle ne zna gde dalje i šta dalje.

I neko (mnogi) će čitajući ovo da kaže: Znaš li ti koliko on pomaže i donira novca, znaš li ti koliko nas on u svetu promoviše itd. Znam, ali daju i oni tihi koji imaju mnogo manje. I promovisanje nekulture ima često veću i dalekosežniju snagu nego promovisanje aktuelnog rezultata, kao i da grljenje i pomaganje čoveku koji planira da za šaku dolara od Srbije napravi rudarsku koloniju sličnu onoj iz filma „Totalni opoziv“ je mnogo strašnije od bilo kog lementiranja o tenisu, pobedi, fer-pleju, lajf stajlu itd.

Pokušavam samo da skrenem pažnju na skromnost i kulturu tišine, da pitam kao izgubljeno lane pastira da li je normalno da na krsnoj slavi, pred patrijarhom, u domu tenisera peva Bekuta.