Ljudi sa pijace

Oni koji nežno brišu sa jabuka pahulje. Oni kojima se znoj sliva sa čela dok fajtalicom prskaju spanac da ne usahnu liske. Oni koji teško otvaraju plastične kese, ogrubele ruke, čvornate, napukle. Oni koji su devedesetih donosili sve svoje kada smo gubili sve naše i tada se nisu cenkali, ziheraški čekali ili zakidali. Oni koji se tvrdo ubeđuju za dinar – dva, a onda tutnu u ceger još jednu krušku. Oni koji odlaze u grozni toalet i posle dugo spiraju vonj pod česmom sa studenom vodom.

Oni koji plaćaju ćumeze i podrume oholim kirajdžijama oko pijace da im roba ne propadne, a i da ovi drugi budu gospoda. Oni koji ćute dok im trube iz kola kada torbe iznose i provlače se s mukom između parkiranih džipova. Oni koji nas ne znaju po imenu, no prepoznaju brigu. Oni koji promrse pozdrav, nenametljivo preporuče recept. Oni koji preture pola svog sela da nam skinu breme, nađu guščiju mast i donesu za dete. Oni koji bi radije i dalje paškanat u novinski fišek zavijali. Oni koji mnogo pre svih su videli kuda se kreće svet.

Oni koje smo primoravali da preimenuju i sorte i način prodaje. Oni kojima je država suzila i ono malo puštajući nakupce, prekupce, švercere. Oni kod kojih je uvek moguće naći. Oni kod kojih sam kada sam se požalila da u TC, buticima i marketima nema obične, pamučne portiklice sa natpisom „VOLI BAKA“, za dva dana dobila u svim bojama i bila ispraćena željama da uskoro i za svoje unuče kupujem, ne samo drugaricama, Oni koji nemaju bolovanje. Oni koji su nabusiti, ljuti, topli, dobri, grubi. Oni ljudi.

Zato se nisam mrštila što ne mogu preko Slavije kada su je na kratko zaposeli. Za mene je to koji metar zaobilazno. A, njih je na trg izvelo oduzimanje onog metra lima, nakrivljene nadstrešnice i dobrog duha pijace.