Metak u trulom mesu

Bilo je to jače od njega, da misle ljudi da je samo glavni među huliganima, da nije bas super Alfa i nešto najbliže imenjaku Velikom što imamo, pa je morao da izbaci to iz sebe, kao frulica iz priče o caru Trojanu; Svi su oni moji.

Svi su oni njegovi. Ko tačno svi? Neću da pišem Đilas, kao čuvar legitimiteta parlamenta, i da nabrajam ostale, samo ću da konstatujem da je to jedna od retkih stvari koju nije slagao. „Svi su oni moji“, bravo, tako reci, izbaci iz sebe, legendice, jednom u životu istinu, koja se jako brzo posle toga i dokazala.

Dojučerašnji „stručnjaci“ su sad ćutolozi, tema sad je makro politika, Ukrajina, kao i uvek standardan Jokić i sve bljuvotine džet-seta. Ne spominje se to što nemamo državu, kome će institucije – samo najgluplje zemlje se zamaraju time.

Nekad tišina deluje kao zatišje pred buru, kad se nebo smiri pa čak i sunce zasija, a onda se uragan rodi. Međutim ovde nema uragana, ovde postoji gangrenozna lešina, u koju je pucano metkom nekog malog kalibra, dovoljno da ne ošteti unutrašnje organe, ali da umre polako i nedostojanstveno od sepse i krvarenja.

Najvatreniji među protivnicima, koji su mu majku uživo psovali, sad relativizuju njegovo delo, „ako će povuci dobar potez u vezi s Rusijom, dajmo mu šansu, sednimo i razgovarajmo“. Neko je 10 godina radio protiv zemlje i sad se očekuje totalni salto mortale i dobre državničke odluke?

Pa da oćutimo još malo, nije sad momenat, „pokazaće njemu Zapad“, a ne shvataju da Zapad nikad neće imati boljeg igrača od njega.