Foto: EPA-EFE/ALLISON DINNERPucanj na Donalda Trampa, bivšeg predsednika SAD i mogućeg novog stanovnika Bele kuće, završio se po njega veoma srećno, jer mu je metak samo okrznuo desno uho, dok je atentator ubijen. A uz njega je život izgubio i penzionisani vatrogasac koji je hteo da zaštiti članove svoje porodice.
Sve u svemu, može se ipak reći da se nije dogodilo ništa izuzetno u istoriji SAD: atentati na predsednike te države nisu neuobičajena pojava, a razlika među njima uglavnom je u tome što se jedni završe smrtonosnim ishodom, a drugi srećom ne.
S druge strane, možda i nije nikakvo čudo što se napadi na živote stanovnike Bele kuće nastavljaju i danas.
U zemlji koja me je uvek podsećala na Divlji zapad iz filmova i romana o kaubojima i Indijancima, na kome svako misli da može zakon da preuzme u svoje ruke izgleda kako i ne može biti drugačije. Bar dok se ne promeni amandman na Ustav SAD usvojen 25. septembra 1789, a koji je ratifikovalo tri četvrtine federalnih država 15. decembra 1791, i u čijem 2. članu piše:
„Pošto je dobro organizovana zemaljska odbrana potrebna za bezbednost države, ne sme se kršiti pravo naroda da drži i nosi oružje“.
Što, s druge strane, očigledno omogućava i onima kojima nisu sve koze na broju da kupe pušku ili revolver i sami potraže rešenje za ono što ih muči.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
