Ne prestaje betoniranje Kopaonika

Nema šta, niklo naselje bez reda i poretka kako je koji vlasnik parcele prodavao, narušavajući ambijent planine, počevši već od Gloga sve do samog centra Kopaonika.

Odjednom kolima se nađete malo je reči, usred vašarišta, narod u gomilama cirkuliše kolovozom jer su trotoari s jedne i sa druge strane zauzeti parkiranim vozilima.

Poražavajuća je činjenica da narod pristaje na takav „odmor“ u takvim uslovima, gde nigde nema planine (livade i staze za šetnje) ali zato ima po hotelima bazena, sauna, slanih soba, teretana, a to su imali i u Beogradu nisu zbog toga morali u planinu.

I tako se probijate kolima sve do odvajanja za tzv. Beogradsko naselje, koje uzgred budi rečeno je nehigijensko jer se septičke jame počevši od najviših objekata slivaju u najniže objekte. Pitanje je vremena kada će se pojaviti masovna zaraza.

Da bi nakon dva kilometra naišli na novo iznenađenje, zaustavljaju nas da naplate putarinu (po vozilu 300 din.) za ulazak u Nacionalni park, koji to svakako više nije (po definiciji u području koje je proglašeno za Nacionalni park nije dozvoljena urbanizacija).

I ne samo to, strašno je saznanje da preduzeće Nacionalni park Kopaonik naplaćuje putarinu a za to nema ovlašćenje tj. da bi neko naplaćivao putarinu za određenu deonicu puta (ovo je regionalni, tranzitni put) mora da dobije od Puteva Srbije saglasnost da tu deonicu puta može da naplaćuje samo ako joj ta deonica data na održavanje.

Nakon dva kilometra stižemo u centar Kopaonika tzv. Konake a tamo svuda naokolo gomila automobila po trotoarima, livadama a nikoga u garaži koja je otvorena zimus, pitamo se zašto?

Pa zato što je skupa (po danu košta parkiranje 900 din. leti a zimi 1.990 din). I to nije sve – napraviše parking sa rampom ispred samoposluga, prodavnica i pošte ali ne za privremeno parkiranje radi kupovine nego kao stalni parking za goste koji po danu košta 500 din.

Tako da narod iz centra i iz Beogradskog naselja nema gde da se parkira. Nastavljamo dalje i da bi stigli do hotela Grand morate da prođete asfaltom sa ogromnim rupama, pa kad taman pomislite da nema više prepreka jedva se provlačite uskim asfaltom pored objekta koji se godinama gradi (ustvari to je gradilište) i tek onda ste pred Grandom.

Ali nažalost ovo nije sve i dalje se megalomanski gradi na sve strane po tzv. Ravnom Kopaoniku, niču oblakoderi, kafane i kafići po livadama, krči se nemilosrdno smrčeva šuma, od kretanja silnih, teških mašina stvara se erozija koja guta pred sobom nisku vegetaciju, gomile đubreta se šire na sve strane, stvara se prašina na površinama gde nema više vegetacije po kojima divljaju četvorotočkaši (kvadovi) koje nema ko da kontroliše kuda idu, kojom brzinom, ko ih vozi (često i maloletna lica) stvarajući oblake prašine koju udišu šetači.

Pa zar niko ama baš niko nema interesa da napravi red na ovoj predivnoj ali ranjenoj planini da sačuva ono malo što je ostalo od nje.

Ovo apokaliptično stanje na Kopaoniku sve me više podseća na Beograd i njegovo prekrajanje u kome uskoro više nećemo da prepoznamo i nađemo ulicu u kojoj živimo i u kojoj su neki i rođeni. Došli divlji da oteraju pitome.