Odbraniti se od „svojih“ i stranih zavojevača

Dva radnika stradala u šahti u blokovima, autobusu ispala guma u Vojvode Micka, zapalilo se vozilo na Bogosloviji, policajac ubijen u Loznici, sindikati (uzaludno) zahtevaju povećanje minimalca, i konačno u ranim jutarnjim satima (valjda), po hladovini na beogradski aerodrom sleteo nemački kancelar Šolc. Vidim, jednog visokog sa osmejkom iza vojnog špalira koji čeka da konačno izađe Kancelar.

I potpisivanje Memoranduma. Nije to nikakav Memorandum, to je kapitulacija za sve dobijene ratove u istoriji, za krv prosutu od Jadra do Soluna i ostrva Vido.

Pitam se, šta bi moj pradeda, otac osmoro dece, narednik Krajinske čete Timočke divizije uradio sada, moj deda ratno siroče, otac moj… Kuda ćemo sa tolikim grobovima. Ženu uhapsili jer je žurila na posao.

Kako sebi, a kako pred svojim sinom stupiti, kako objasniti da mi više zemlje nemamo. Da je multinacionalnim kompanijama ustupljeno pravo da najlepšu i najbogatiju srpsku zemlju i vodu predajemo.

Bez borbe, jer kome verovati, ovoj jadnoj i izgubljenoj opoziciji, vladajućim, oh, kakve li ironije „naprednjacima“, Predsedniku sa Novog Beograda kome nije dovoljno vlasti ni posle dvanaest godina.

Raspoloženje je promenljivo, ali zadatak trajan. Odbraniti sebe od „svojih“ i stranih EU zavojevača.

Nama je objavljen rat, potpisana kapitulacija, ali ja ne priznajem taj sraman čin. Valja nam se boriti i moramo se izboriti.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.