Poznati arhitekta, autor monografije ''Arhitektura zgrade Generalštaba'' (2001) i koautor izložbe o Nikoli Dobroviću u SANU (2022) povodom uništavanja arhitektonske i kulturne baštine piše prvom čoveku ministarstva koje bi trebalo o tome da brine
Poštovani g. Selakoviću,
Obraćam Vam se uopšte i to na ovaj način jer vidim da postoje, osim podrške, i poneki otpori da se javno zatraži Vaša ostavka, ili smena, sa pozicije koju zauzimate a zbog događaja koji Vas je mimohodio a da niste ni progovorili. Ovde iznosim svoj lični stav bez obzira što dole u potpisu piše da bih mogao da reprezentujem jednu vrlo respektabilnu grupu izabranih poslenika arhitekture.
Radi se, pre svega, o Odluci Vlade Srbije da se ansamblu Ministarstva odbrane i Generalštaba u Ulici kneza Miloša 35 i 37 ukine status kulturnog dobra. Kao i o izuzimanju, osim njih kao građevina, i njihovog zemljišta-prostora iz zaštićene
Prostorno kulturno-istorijske celine Područje uz Ulicu kneza Miloša u Beogradu. Nedavno ste, kao ministar i član Vlade, doneli – notorno nezakonito – odluku kakva je već bivala nagoveštavana, doduše ne ovako sirovo bez ikakvog prethodnog stručnog obrazloženja.
Pre pola godine doneta je Deklaracija o Sajmu i Generalštabu koju je izradila grupa arhitekata i konzervatora, uz pomoć susednih struka, koja je široko obznanjena javnosti. U Deklaraciji je, kada je Generalštab u pitanju, traženo: da se poštuje njegov status kulturnog dobra, da se on kategoriše, uzvisi u kulturno dobro od izuzetnog značaja za Republiku Srbiju (na čemu su, u međuvremenu u Republičkom zavodu radili), i da bude obnovljen u skladu sa već pre deceniju i po definisanim koracima, realističnim i jasnim.
Jeste li Vi to, g. ministre, od pre pola godine naovamo, znali? Niste? Neko u Vašem okruženju u Ministarstvu morao bi da odgovara zbog toga. Znali ste? Vi morate da odgovarate zbog neuvažavanja iznetih i jasno ispisanih rezona i zahteva, a i dostavljenih Ministarstvu, najmasovnijeg saziva u našoj struci nekoliko decenija unazad, koji se odigrao 23. aprila ove godine u Svečanoj sali zgrade Tehničkog fakulteta sa 350 ljudi iz struke. “Pa šta!?“, rekao bi gospodin koji već ima ulicu u Beogradu. Mnogi od nas, pak, nisu bili u situaciji, niti bi želeli, da im zapravo ceo jedan esnaf nešto kaže i tvrdi suprotno od onog što oni rade, misle.
Vi ste ministar kulture u državi i društvu u kojima je fetišizirano investiranje, prečesto bez profila i uokvirenih pravila, kao znak izgovorene ili ne logike da bi ekonomski parametri trebalo sve društvene teme i probleme da (raz)reše sami sobom. U tom pravcu ide i pomama za gradskim građevinskim zemljištem. A kud će bolja lokacija no raskrsnica Nemanjine i Ulice kneza Miloša.
Vaša u javnosti od ranije viđena sklonost, g. Selakoviću, ka jeleku i opancima sasvim je u redu, etnografski. I ja sâm sam, kao i mnogi drugi, poštovalac elemenata tradicije, obožavam veliki trodelni ćilim iz porodičnog mi nasleđa, i još nekih dobara koje baštinim. Valjda se nasleđe, generalno, tako i zove, jer se prenosi nadalje. Ali me to ne sprečava da, istovremeno, imam veoma jaku sklonost ka, recimo, savremenom dizajnu, pogotovo skandinavskom. Koliko znam, formacijski, Vi i u Ministarstvu imate sektor za savremeno stvaralaštvo. Valjda to obavezuje i na osetljivost spram modernističkog nasleđa a ono je, u velikoj iako ne u apsolutno preovlađujućoj meri, stiglo iz perioda socijalizma.
A u novije vreme se vodi – sada bi se već moglo tako reći – hajka protiv nasleđa modernizma u nas. Pogotovo velikih javnih objekata bez čvrstih naslednika a na atraktivnom zemljištu. Naciljani su hotel Jugoslavija, Beogradski sajam, Generalštab, da o manjim zdanjima, fabrikama, i ne govorimo. Neki bez zakonske zaštite, neki sa neodgovarajućom. Ali alavost za investiranjem je kao oslepeli medved, srlja. Iako vi niste tada bili ministar kulture, a svakako ste i tada bili negde ministar, siguran sam da se Ministarstvo kulture moralo oglasiti u povodu tumora zvanog Beograd na vodi.
Skrenuo bih Vam pažnju, ministre, na još jednu stvar. Vi ste ministar kulture a i pravnik ste. Bilo bi normalno, iako izgleda da nije očekivano, da ono što su drugi pre Vas pogrešili ili propustili da učine vlast kojoj Vi pripadate ne uzima kao reper kojim se objašnjavaju ili pravdaju aktuelni potezi ili (ne)činjenja. Nasleđe je kategorijalni pojam kulture pa ako ste nešto od prethodnika nasledili pokvareno Vaš i Vaše grane državnih institucija zadatak je da popravljate, uz pokudu i prezir tim i takvim prethodnicima, a ne da se pozivate na njihovo nečinjenje (i ono je beše kažnjivo, je l’ da?) ili brljotine kao referentni nivo za dalju praksu. Konkretno, spominjanje da rekonstrukcija ansambla znanog skraćeno kao Generalštab nije dosad (u)rađena znači samo da su drugi bili lenji i bez ambicija. Ili su još uvek zazirali, toliko godina, od bombardovanja.
Iskreno verujem da bi Vaša ostavka ovog trenutka postala baština, zaduženje srpskoj arhitekturi za vjeki vjekov. Spasiti Generalštab od rušenja, redefinisati status hala 2 i 3 Beogradskog sajma, prilika je za iskupljenje ovog društva pred samim sobom. Građenje onih vertikalnih sandučastih zamrzivača s obe strane Nemanjine ne bi Srbiju usrećilo, gospodine ministre, jasno je, verujem, i vama. Mada bi se tada možda moglo iz Nemanjine 11 ili uzbrdo iz 22-26 skoknuti u nove zgrade na relaksaciju od odgovornih državnih obaveza. I gušenja zakonitošću. Za Vlajkovićevu 3 nema odmora.
Da li Vas je sramota, i kao ministra kulture i kao pravnika, zato što znate da se od direktorki Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture i (Beo)Gradskog iznudom i ucenom pokušala institucijski pokrenuti procedura za skidanje zaštite Generalštaba? Na kome se, od proglašenja 2005. godine, ni jedna bitna okolnost nije promenila osim arhitektonski nesuštinske sanacije dela konstrukcije na manjoj zgradi A.
Koji je lumen državnih struktura slao operativce BIA-e u Republički zavod da pritiskom spreče da Vam na Vladu i u Ministarstvo stigne dopis u kom svi stručnjaci zajedno objašnjavaju da je Vlada donela protivzakonitu odluku? Da li biste rado obnarodovali da niste Vi za tim posegli, nakon najave šta će oni učiniti? Kako se osećate kao ministar kulture kome je najvažnija institucija za zaštitu nepokretne kulturne baštine Srbije jednoglasno “otkazala poslušnost“ jasno se držeći profesionalnih standarda, ne želeći da budu ginjoli, lutke na konopcu izvršne vlasti?
Da li ste svesni, g. Selakoviću, i kao bivši šef naše diplomatije, kakve bi posledice na interes naše kulturne baštine na Kosmetu, primerice, mogla da ima odluka Vlade kojom je slon pronet ispred Vas, a pretpostavljam da ste fizički prisustvovali, i Vi to niste primetili? Ne verujem da će Amerikanci svojim finansijskim interesom hteti i moći da pokriju probleme koje je ovim presedanom Vlada začela, a moraće da poništi.
Da li sudbina naše kulturne baštine zaista zavisi od rezultata izbora u SAD!? Da li je veza sa zetom slovenačkog zeta, novog-starog predsednika SAD, nešto čime se kreira Beograd? Da li se zna je li Vaš kolega, koji je do juče bio u pritvoru a za dalje se ne zna, i dalje ovlašten za kontakte i potpise za investiciju zbog koje bi rušili Generalštab, remek-delo graditeljstva?
Sticajem slučaja, desetak godina pre Vašeg rođenja, pre završetka osnovne škole, čuo sam u svom okruženju i zapamtio prvu latinsku poslovicu koju sve vreme jasno znam: Dura lex, sed lex. Kratka je, i zvučna, lako se pamti. Beše znači: zakon je strog, krut… ali je zakon.
Autor je predsednik Akademije arhitekture Srbije
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.