foto (BETAPHOTO/DRAGAN GOJIĆ)Dragi Gorane Ješiću,
Voleo bih da ovo pismo podrške započnem kao pripadnik dela „osvešćenog građanskog društva“, kao „buntovnik s razlogom“, ili kao „tribun studentskog pokreta“ u liku bivšeg profesora. Ali ne mogu!
Ne mogu zato što izgleda da onaj „deo“ iz prvog dela rečenice ne postoji, (ili je pažljivo prikriven, pa u stilu Ravnogorskog pokreta „čeka da kucne čas!“), a uspešni buntovnik i tribun očigledno nisam, kada već više od deceniju proživljavam Ovo što nam se svima dešava. Zato Vam (mi se lično i ne poznajemo!) ovo pismo podrške šaljem kao dužnik.
Ovim Vam, naime, vraćam dug, zadužen onda kada ste zajedno sa mnogima na našoj strani, stali u odbranu mog sina Bojana, jednog od osnivača Exita, a uhapšenog od strane dela ove iste vlasti koja evo sada hapsi i Vas. Zapravo, bila su tada uhapšena dvojica, ali ja Vam vraćam SVOJ deo duga, drugi neka vraća nečiji drugi otac.
Zajedno sa Vama stali su onda iza uhapšenih i njihovi drugari, Rajko, Bojan, Jelena, Lalić, Ničke, Alek,… i mnogi drugi o koje ću se sada ogrešiti ne pomenuvši ih, kao i mnoge moje kolege sa Tehnološkog fakulteta. Svi zajedno doprineli ste da se pritvor ukine i da se ukazamaćeni puste da se brane sa slobode.
Šta da vam kažem, čime da Vas osokolim? Da kažem da ste postupili kao pravi opozicionar, za razliku od onih salonskih, ponovio bih stav koji se konačno, izgleda, porodio u glavama građana. Ne, postupili ste pre svega kao čovek, branili ste slabijeg, onog sa dvojicom na sebi, obučenih u uniforme razbijača, a sa sertifikatom skrivenim u džepu.
Učinili ste ono što zamišljam da bih i ja u datom momentu, ali ne garantujem da bih smogao hrabrosti. Jer, zapravo, sve je to ličilo na otmicu latinoameričkog tipa: „Mexico, brate!“, kako je onomad poruka u sky prepisci jedan od meljača ljudskog mesa, uz fotografiju odsečene glave…
Da Vam obećam „kuku i motiku“ ne mogu iz dva razloga: prvo, doći će i po mene, a vidite kako danas u zatvorima lako i naprasno umiru penzioneri! Drugo, strpljenje ovog naroda meri se u vekovima (čuvenih 5 vekova!), ne u decenijama, a pri tome mi smo tek u drugoj.
Srbija je danas kao posle Drugog srpskog ustanka: Miloš se klanja Sultanu, radi za sebe šta hoće, a opoziciju kažnjava turskom sabljom. Tako da, daleko smo od toga… Ali ko zna!?
Tako da ću reći samo ovo: izdržite! Koliko još, i vi, i svi mi ostali?… ne znam. Sve ima svoj kraj, biologija radi… Ono što mogu da Vam garantujem je da ovo nije samo stav jednog penzionera, nego je, naprotiv, ovog penzionera probudio ponovni bunt mladih ljudi, studenata.
Kao nekad, kada se borilo protiv diktature Miloševića, mladi su sa Varadinskog mosta poručili da su spremni da se bore za normalnost. Istina, ono je bilo drugačije vreme, borba se mogla voditi kroz Festival, kroz muziku….
Sada ta ista Muzika svake godine ide na noge Faraonu (kodno ime Oskar, mada mi obični ljudi ne znamo ko je to…), u cilju potvrde ranijeg dogovora: vama pare – meni mir!
Tako da su shodno drugačijim uslovima potrebne i drugačije metode borbe, ali ciljevi ostaju isti: za normalan život, za prave fakultete i njihove diplome, za stručnjake na odgovornim mestima, a bez svakodnevno novih neprijatelja, bez izmišljenih atentata, bez stvarnih kriminalaca koji melju ljude, bez krvavih železničkih stanica, itd., itd., mnogo je ovoga „bez“…
Ostajte mi zdravo i dobro! Srećno!
Goran Bošković, profesor u penziji Tehnološkog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
