Foto: Privatna arhivaPrvo, želeo bih da istaknem da sam se nebrojano puta obraćao nadležnim organima u Vojsci Republike Srbije, a već tri puta do sada obraćao sam se direktno pisanim putem predsedniku Republike Srbije koji je istovremeno i vrhovni komandant oružanih snaga u našoj zemlji.
Međutim svako moje obraćanje nije našlo odgovor. Pretpostavljam da su moji dopisi završavali u fiokama, registratorima ili u smeću.
Iz tog razloga želim da se ovim putem obratim Otvorenim pismom u nadi da će oni kojima je upućeno ovog puta obratiti pažnju.
Ja sam vojni penzioner, potpukovnik u penziji, Slobodan (Svetomir) Gogić. U vojnoj službi sam bio bez prekida od 1. 9. 1963. godine pa sve do penzionisanja 1992. godine.
Tokom čitavog staža u vojsci, uplaćivao sam, odnosno odbijali su mi doprinos za izgradnju, po osnovu koga svakom licu u vojnoj službi treba da se reši stambeno pitanje, prema objektivnim potrebama, učešću u izgradnji i drugim kriterijumima.
Od 1. 9. 1968. do 1992. godine, kada sam otišao u penziju, na ime doprinosa, dao sam ukupno oko 75.000 nemačkih maraka, tada referentne valute (kakav je danas evro).
Do danas zauzvrat sam dobio – apsolutno NIŠTA.
Tokom trajanja vojne službe imao sam čin potpukovnika, bio sam pilot – instruktor letenja, što je pozicija koja podrazumeva povećan rizik i otežane uslove rada.
Smatram da pored samog napred navedenog novčanog davanja, meni, pa i svim ljudima u vojnoj službi, treba uzeti u obzir i svakodnevno odricanje i svesnu žrtvu koji vojni život i rad u vojsci podrazumevaju.
Što bi naši stari rekli: „Ko će nam to pozlatiti?“
Od 1988. godine, sa dva sina čekam rešenje stambenog pitanja. Do sada niko od nadležnih nije napravio niti jedan korak koji bi ukazao na potencijalno rešenje.
Jedino što dobijam jeste ponovno rangiranje na listi, svakom izmenom pravilnika, i tako unedogled.
Zakonom o vojsci, pa i pravilnicima o rešavanju stambenih pitanja uređen je način ostvarivanja prava na rešavanje stambenih pitanja, kao što je u mom slučaju. Jedino što time dobijam jeste ponovno rangiranje na nekim listama, unedogled, izgleda dok država ne reši moj problem „biološkim putem“.
Donošenjem novih pravila i zakona, kao na primer, Zakona o posebnim uslovima za realizaciju projekta izgradnje stanova za pripadnike snaga bezbednosti, kojim se sada po nekim novim kriterijumima propisuje način rešavanja stambenog pitanja u snagama bezbednosti, gde pripada i vojska, apsolutno mi se oduzimaju već stečena prava, koja su mi garantovana Zakonom o vojsci, i pravilnicima po tom zakonu.
Sve mi izgleda da ću ja i ljudi u istoj poziciji kao i ja, čekati na nekoj rang-listi, dok ne izumremo, kao posebna vrsta „vojni beskućnici“.
Autor je potpukovnik u penziji
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
