Pismo iz Nice

Trebalo je, tih prvih dana, uložiti snažan napor volje da bi se ustalo na vreme (devet ujutro!) i prionulo na uobičajene poslove: prava kafa, doručak, čitanje (ponovljeno čitanje Besnila, Borislava Pekića nametnulo se samo od sebe), pisanje. Tu sam i najtanji: od početka karantina nisam stvorio nijedan stih, napisao nijednu rečenicu: naprosto, imam tu peripatetičnu potrebu da budem u pokretu, tad nadolaze asocijacije, kristalizacije, te sitne slatke epifanije koje se posle prenose na ekran ajfona, na papir, izlažu proveri itd. Pošto nema ništa od toga, bacam se na prevođenje: sklapam svoju odavno zamišljenu i započetu a nikad nedovršenu Antologie de la poésie serbe médiévale.

Družim se sa Jefimijom, Jelenom Balšić, Kantakuzinom. Opet pažljivo čitam Srbljak, Bugarštice, nadgrobne Natpise (u tome nalazim krajnje jezičko zadovoljstvo – svakom svoje ludilo). Pa te asocijacije: u Natpisima na mramorju se svako obraćanje Bogu vrše na crkvenom, a kratki, upečatljivi biografski detalj daje na narodnom jeziku. Kroz tih nekoliko rečenica se, dva puna veka pre Venclovića, dotiču jezici Službi i lirskih pesama, hrišćanska misao i paganizam, kantilena i poj, dva krajne različita sredstva svedočenja o jednom i istom, feudalnom, svetu. I naravno, sve se to prenosi na savremeni jezik prevoda i tako gubi u potpunosti. Nema žurbe. Usput se čujem sa starim prijateljima, otegnemo tročasovne razgovore, okinemo Screenshot, pa to ovekovečimo na Fejsu itd.

I svakog dana, po jedna šetnja. Sa starijim sinom odštampamo auswies, pa u odobreno vreme prozujimo kroz neki od obližnjih krajeva grada. Dotad je i on završio sa svojim crtežima. Ulice su većinom puste, tihe. U više navrata pokazujemo papire nepoverljivim policajcima. Čude se sporim hodačima, još više dokonom liku koji svako malo slika stare fasade. Dobra stvar u svemu tome: trotoari su čisti! Nigde psećeg izmeta, nigde fekalija po kojima je Francuska neprikosnoveni šampion sveta, a u Francuskoj grad Nica!

Dva puta nedeljno vodim mlađeg sina u Institut za decu ometenu u razvoju. I dok se on zabavlja sa svojim vaspitačima, ja se u obližnjoj šumi predajem zujanju buba, kliktaju ptica. Sve je zamrlo kada je u pitanju čovek, a ništa življe od buđenja prirode u proleće! Pa posmatram krošnje i posmatram trave, visoke, mahovinu na stenju i sitne cvetove, kore stabala i lišće. Mirno gledam u bube ili u ptice, udišem vazduh punih pluća i nastojim – ali stvarno nastojim – da ne mislim na povratak u zapt.

Ne znam kako bih se nosio s tim da mi nije tih nekoliko sati van betona. Karantin naših roditelja i prijatelja iz predgrađa ili sa sela, karantin proveden u kući sa baštom, sasvim je druge prirode. Ova surovost je jedinstvena. Jedinstvena je i prilika da se nešto o tome zapiše. Ili pak, prećuti.