Pismo iz Nice 1Foto:Lična arhiva

Već posle desetak dana od proglašenja karatina, u stanu je nastala prava pravcata tromost: spavalo se do iznemoglosti i još je, preko toga, moglo da se spava! Prijatelji su preko sms poruka pitali kad bismo mogli da se čujemo, ali bi sami odbijali telefonske pozive pre dva popodne, dok bi se neki, baš tad, vraćali u popodnevni san.

Trebalo je, tih prvih dana, uložiti snažan napor volje da bi se ustalo na vreme (devet ujutro!) i prionulo na uobičajene poslove: prava kafa, doručak, čitanje (ponovljeno čitanje Besnila, Borislava Pekića nametnulo se samo od sebe), pisanje. Tu sam i najtanji: od početka karantina nisam stvorio nijedan stih, napisao nijednu rečenicu: naprosto, imam tu peripatetičnu potrebu da budem u pokretu, tad nadolaze asocijacije, kristalizacije, te sitne slatke epifanije koje se posle prenose na ekran ajfona, na papir, izlažu proveri itd. Pošto nema ništa od toga, bacam se na prevođenje: sklapam svoju odavno zamišljenu i započetu a nikad nedovršenu Antologie de la poésie serbe médiévale.

Družim se sa Jefimijom, Jelenom Balšić, Kantakuzinom. Opet pažljivo čitam Srbljak, Bugarštice, nadgrobne Natpise (u tome nalazim krajnje jezičko zadovoljstvo – svakom svoje ludilo). Pa te asocijacije: u Natpisima na mramorju se svako obraćanje Bogu vrše na crkvenom, a kratki, upečatljivi biografski detalj daje na narodnom jeziku. Kroz tih nekoliko rečenica se, dva puna veka pre Venclovića, dotiču jezici Službi i lirskih pesama, hrišćanska misao i paganizam, kantilena i poj, dva krajne različita sredstva svedočenja o jednom i istom, feudalnom, svetu. I naravno, sve se to prenosi na savremeni jezik prevoda i tako gubi u potpunosti. Nema žurbe. Usput se čujem sa starim prijateljima, otegnemo tročasovne razgovore, okinemo Screenshot, pa to ovekovečimo na Fejsu itd.

I svakog dana, po jedna šetnja. Sa starijim sinom odštampamo auswies, pa u odobreno vreme prozujimo kroz neki od obližnjih krajeva grada. Dotad je i on završio sa svojim crtežima. Ulice su većinom puste, tihe. U više navrata pokazujemo papire nepoverljivim policajcima. Čude se sporim hodačima, još više dokonom liku koji svako malo slika stare fasade. Dobra stvar u svemu tome: trotoari su čisti! Nigde psećeg izmeta, nigde fekalija po kojima je Francuska neprikosnoveni šampion sveta, a u Francuskoj grad Nica!

Dva puta nedeljno vodim mlađeg sina u Institut za decu ometenu u razvoju. I dok se on zabavlja sa svojim vaspitačima, ja se u obližnjoj šumi predajem zujanju buba, kliktaju ptica. Sve je zamrlo kada je u pitanju čovek, a ništa življe od buđenja prirode u proleće! Pa posmatram krošnje i posmatram trave, visoke, mahovinu na stenju i sitne cvetove, kore stabala i lišće. Mirno gledam u bube ili u ptice, udišem vazduh punih pluća i nastojim – ali stvarno nastojim – da ne mislim na povratak u zapt.

Ne znam kako bih se nosio s tim da mi nije tih nekoliko sati van betona. Karantin naših roditelja i prijatelja iz predgrađa ili sa sela, karantin proveden u kući sa baštom, sasvim je druge prirode. Ova surovost je jedinstvena. Jedinstvena je i prilika da se nešto o tome zapiše. Ili pak, prećuti.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari