Pismo za stoti rođendan preminulom deki

Vidiš, dobri moj deko, ti si sa 17 godina otišao u partizane. Borio si se u najvećim bitkama NOB-a, bitkama koje mogu da pariraju najvećim bitkama u Drugom svetskom ratu. Bio si ranjavan, a i teško ranjavan, toliko teško da me je jedna tvoja priča podsetila na jedan film pre par godina što je bio popularan, samo što kod tebe nije bilo medveda i konja za skrivanje od hladnoće već bombi, šrapnela i gangrene koju ti je sam Bog izlečio. Ne znaš sa čime te poredim, ali nije ni bitno, bitno je da si ti preživeo i da ja danas mogu tebi da napišem ovo.

Danas mladi ni ne znaju za te bitke ponosne, oni imaju svoje bitke, igraju Counter Strike, pucaju iz snajpera, bacaju bombe i sve ostalo što stane u deset kvalitetnih sati dnevno igrica na kompjuterima i telefonima.

Njihovi roditelji vređaju vaše borbe, gledaju na njih sa sprdnjom i podsmehom, pošto su rođeni u slobodi i nije im palo na pamet da je neko morao i da im osvoji tu slobodu.

Ideali su im dobri telefoni, novac, glupi pevači i cirkuzanti po YouTube kanalima i još gluplje razne nakaze po realističnim programima takozvanim, ali pre svega njihova sopstvena posla i glava u dubokom pesku.

E vidiš moj deko, tu dolazimo do problema, a to je sto smo danas izgubili slobodu, ali ovaj put smo porobljeni bez ijednog metka. Ovaj put nisu nas Švabe okupirale, mada ima i njih i Kineza i raznih drugih, već nas je okupirala bagra iz bugarskih vozova i ucenjivači za radna mesta na određeno. Pošto je narod postao tako bedan i slab onda su nas baš jako bedni i slabi okupirali, šta ćeš nema ko sa 17 da uzme pušku i da krene u šumu, a i šume današnje nisu što su nekad bile.

Najgori iz društva su nas okupirali, ajde da te porobi jači pa da kažeš, ali tek kad sve probaš, da je jači i da moraš da kapituliraš, mada vi niste ni na to pristajali, ali ovo su tako slabi ljudi koji u realnim okolnostima ne bi radili kao čuvari plaže u zimskom periodu.

Dugo sam ozbiljno sumnjao u inteligenciju našeg naroda, pripisao sam Teslu i Pupina nekom starom, izumrlom, kovu Srba, ali sam shvatio da je osim ispijene inteligencije strah najveći problem.

Sećam se da si mi ispričao da si nešto posle rata imao okršaj, kao visoki oficir KOS-a tad, sa Krcunom. Da si na partijskom sastanku ušao u veliku svađu sa njim i na kraju izašao iz te bitke kao onaj sto je bio u pravu.

Krcun je bio opasan lik, tako sam čuo.

Danas su šefovi vojske, BIA i ostalih struktura baš „suprotni“ likovi, pazi sad, sećaš ga se, onaj kosati sto je bio u Mirinoj stranci nekad, što je sam za sebe rekao da se ne doživljava ozbiljno.

E lepi moj, pred njim danas salutiraju. Kao nekad pred Savom, Kočom, Pekom, Perom Ćetkovićem… On ti je bio sve što je mogao da pomisli, osim Boga (i Predsednika), ministar i VS i policije i BIA.

I, gledaj luksuz odsustva morala i vojničke etike i lakoće okretanja glave koji danas imaju tvoje kolege. Dobila je pre par meseci izvesna kafe kuvarica, to je onako lepo da se napiše, svečanu sablju. Dodelio ministar odbrane njoj i još nekom marginalnom liku koji je vojsku video koliko si se ti nagledao Madagaskara. Žena bez škole, manira, pameti, sa najnižim moralnim načelima, ali barem zato izuzetno zla i kvarna, baš ono dno kakvo ne možeš u najgorim satirama da pročitaš, dobija počasnu sablju, kopiju srednjovekovne srpske sablje.

Stoje tvoje mlade kolege, isto oficiri, gledaju i tapšu. Spuštene im glave, tapšu ali kunu zato, do duše u sebi, ne verujem ni kući pred ženom da je neko dobio iznenadni nalet hrabrosti da malo objasni sebi samome tu grotesknu situaciju koju verujem da ni Kafka nije bio dovoljno dalekovid da osmisli.

S druge strane voleo bih da vidim tvoje ratne drugove, ljuta lica prvoboraca koji imaju na desetine rana po telu iz raznih bitaka u toj situaciji da li bi dozvolili ovako nešto, da li bi salutirali i tapšali ovakvim kreaturama.

Kad sam to video prvo si mi ti izašao pred očima. Rekoh „dobro je da moj dobri deka nije ovde da vidi ovo“. Da živi poslednje dane okupiran ponovo, ovaj put izboran i slab da uzme pušku i da ode da osvaja slobodu još jedan poslednji put. Bez svojih drugova, koji su već odavno sa zemljom spojeni.

Ne znam kako ćemo da vratimo slobodu deko. Bez da se žalim, a žalim se, nadvio se crni oblak koji stoji i ne znaš kad će da se pomeri. Znaš da nekad mora, ali predugo stoji i onda shvatiš da nije do oblaka već do nas koji smo ga zamislili tako strašnog i zbog kojeg imamo strah da izađemo napolje da složno duvamo dok ga ne oduvamo. Plašimo se, plašimo se mnogo slabijih i bednijih u svakom smislu od nas. Od onih koji bi u normalnim društvima bili presrećni da mogu da nam cipele uz zvuk usne harmonike glancaju.

Živeo si u mnogo težem, ali poštenijem vremenu. Niste imali iPhone ali ste imali čistiju i jasniju istinu.

Nadam se da ću ti za koju godinu doći sa lepšim vestima.

Voli te tvoj unuk!

Ivan Marković

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.