Poslednji evropski diktator

Kao i svaki diktator koji odlučuje o svemu, Vučić ne propušta nijednu priliku da naglasi koliko je učinio „za dobrobit Srbije“.

Kao i svi diktatori Vučić se bori da ne izgubi vlast. Zato se okružio dobro plaćenim specijalcima, vojskom, policijom i (neformalnim) pretorijancima, koji su garant za njegov dalji opstanak na vlasti.

Poznato je da su neki visoki funkcioneri njegove stranke osumnjičeni da su duboko zagazili u kriminal. Ali, nikada nisu seli na optuženičku klupu, jer imaju Vučićevu zaštitu.

Vučić postavlja na odgovorna mesta članove svoje partije, iako nemaju potrebne kvalifikacije i znanja. Pa je tako na mestu ministra policije jedan keramičar!?

Cela Srbija je paralisana. Uvoznički lobiji, koje Vučić, sa Vladom Ane Brnabić favorizuje, ugrozili su, čak potpuno uništili ono po čemu se Srbija, od kada postoji prepoznavala – poljoprivredu. Hiljade litara mleka se prosipa, stočni fond se uništava, jer proizvođači više nisu u mogućnosti da rade za gubitke. Viškovi žita trule, velike površine obradive zemlje su neiskorišćene…

Mladi ljudi, intelektualci, stručnjaci… u kolonama napuštaju Srbiju, jer u zakočenoj državi ne vide svoju budućnost. Oni koji podignu glas, poput mladog glumca Marka Janketića, odmah se stavljaju na stub srama. Sve liči na davna vremena pesnika Vladislava Petkovića Disa, autora pesme „Naši dani“, pisane pre 113 godina:

„Od pandura stvorili smo velikaše,
dostojanstvo podeliše idioti,
lopovi nam izrađaju bogataše,
mračne duše nazvaše se patrioti.
Od pandura stvorili smo velikaše…“

Aleksandar Vučić iz državne kase koristi ogroman novac za svoje političke promocije. U svako mesto gde drži govore, stotinama autobusa dovode se građani iz svih krajeva Srbije, da bi aplaudirali i pevali zahvalnicu njemu i majci koja ga je rodila. Da bi se stvorio utisak njegove večne nepobedivosti.

Vučić troši nemali novac za naoružavanje i opremanje vojske, kako iz budžeta, tako i od inostranih kredita, ubeđujući građane da bi Srbija, bez jake vojske, bila šaka zobi.

Dokle će Vučić ostati na vlasti nije poznato. Sigurno sve dotle dok bude dobijao glasove birača kojima je obećavao „kule i gradove“, koje će posle izbora zaboraviti; dok bude gradio stadione, bazene… koje neće imati ko da koristi, jer, uslovi u kojima se živi u Srbiji, obećavaju sigurno smanjenje broja stanovnika. Finansira Fudbalski savez, a građani SMS porukama sakupljaju novac za lečenje najtežih bolesnika. Ne čini ništa ni na poboljšanju životne sredine, koja je direktni uzrok sve većeg umiranja i manjeg rađanja.

Ali, dobro se zna da svaka diktatura ima kraj. To je istorijska istina. Isto kao što je poznato da je oporavak posle diktature dugotrajan, mučan, težak… I da to što Srbiju čeka posle Vučića, mogu da ostvare samo jaki, zdravi, stručni i odlučni ljudi. A te generacije treba negovati, a ne sputavati.
Veliku odgovornost za održavanje diktatora i diktature na vlasti ima i narod, koji ga podržava.

Moglo bi se razumeti da su se građani prevarili i poverovali lažnim obećanjima jedanput, ali, ako to rade više puta, onda nema sumnje da i sa narodom nešto nije u redu.

Novi crnogorski predsednik grdno se prevario kada je rekao da je odlaskom Mila ukanovića otišao i poslednji diktator u Evropi. Izgleda da je zaboravio na Vučića, koji svojim ponašanjem narušava ugled naše države u svetu, a u Srbiji čini život nepodnošljivim. Predsednik CG se malo zbunio u brojanju.

Vučić nije jedini diktator u Evropi, ali u toj „elitnoj“ grupi zauzima veoma visoko mesto. Milatović je mlad i politički neiskusan, ali perspektivan. Ima vremena, naučiće! Naravno, ako ne izneveri narod koji mu je sada poklonio poverenje.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.