Poslednji pozdrav Beogradu

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Beograd u kojem sam ja odrastao bio je kao siroče, zanemaren, prljav i smrdljiv. Komšije su menjale ulje u kolima ispred zgrade. Autobusi su smrdeli na znoj, duvan i alkohol. Svi su bili pijani. Besomučno se sedelo po memljivim kafanama. Nije bilo hladnog pića ni leda. Konobari drski. Roditelji su nas, decu, upozoravali da ne uzimamo naliv pero sa ulice ako ga nađemo jer može biti bomba! To nije bila bujna roditeljska mašta. Bomba je i podmetnuta u bioskop 20 oktobar. Odrastali smo u strahu od terorističkih napada. Ulične bande su u večernjim satima prodavale ciglu. Zakazivane su masovne tuče između krajeva grada. Na konjaniku ju momčić ubijen samo zato što je bio sa Novog Beograda. Danas otmjeni krajevi grada bili su geta – čuburci, dorćolci, zvezdarci, karaburci… A, Novi Beograd je tek bio svetsko ruglo gde su živeli divljaci. Za svaku novu godinu tamo se ginulo zbog sumanutog običaja da se puca u tuđe prozore. Da li govorimo o istom Beogradu, na ušću dveju reka ispod Avale?

2. Bravo za [email protected]!

   Ovde se izgleda neki sećaju Beograda kad su bili studenti u Londonu, ili tako negde. Jer i u mom Beogradu je sve bilo štrokavo, razvaljeno, prašnjavo, oronulo, rađeno ali nedorađeno. Šta se napravi to se više nikad ni ne okreči. Nestašice svega i svačega, Trst je naš, toalet papir, benzin ili kafa su luksuz, a sijalice možda nađeš na buvljaku jer u radnjama imaju samo crvene. Farmerke iz komisiona i sindikalne polutke…

3. Saglasje sa prethodnim komentatorima. Autor je spevao karasevdah spram sopstvene mladosti, a ne Beograda koji je vazda bio to što je i danas – ropotarnica različitog, i često suprotstavljenog. Štrokav i blistav; ružan, ali i na tren, očaravajuć; kasaba i grad… Naposletku, moj i tuđ.