„Predsednik je zakasnio deset godina“: Da li se Vučić prerano ili prekasno oglasio povodom tragedije u „Ribnikaru“?

Pa i tada izjave su bile improvizacija.

Predsednik dobro zna da u Srbiji ustanove ne funkcionišu ili rade selektivno, što nije od juče.

To je tragično nasleđe vladavine Demokratske stranke koja nije raščistila prošlost već je uzdigla, potpisavši sa SPS „istorijski sporazum“ u čiji su temelj uzidane sporne privatizacije i tobožnja ujedinjenost u bolu zbog tragičnog martovskog gubitka dva lidera.

Znajući kako taj sistem funkcioniše i sa kojim kadrovima raspolaže, znajući da je njegovo glavno obeležje nepravda i manipulacija, predsednik je mogao da se pripremi i da očekuje tragediju na svakom koraku, jer tragedija i tragičnih upozorenja je bilo, i to čitav niz neposredno pre ovog događaja, ali ne razmera u kojima deca planski ubijaju decu sve zbog lažnog osećaja moći.

Što je rezultat upravo izostanka sankcija prema samovolji odraslih i ćutanja ili povlačenja institucija pred negativnom kadrovskom selekcijom.

U godinama našeg odrastanja bili smo suočeni sa tragedijom masovnog ubistva u kasarni JNA u Paraćinu.

Za vreme služenja vojnog roka, sa masovnim ubistvima vojnika u kasarnama VJ u Vranju i Šapcu. Ili sa pogibijama drugova iz voda koji su kao vojnici VJ na dužnosti poginuli.

Ne pamte se iz tog perioda u javnosti uplakani ministri i lekari, još manje zbunjeni načelnici policije.

Kasnije u životu, suočeni smo sa medijskim odstrelom, privatizacijama u kojima pečat jednim udarcem uništi hiljade porodica, krivokletstvom državnih organa ili svesnom pogrešnom primenom ili neprimenom materijalnog prava u pravosuđu.

Predsednik je stoga zakasnio deset godina, minuti i sati manje su bitni.

Ostavka ministra Ružića dobra je u moralnom smislu, ali je iznuđena, zbog čega u političkom smislu pokazuje da je predsednik prvi izvršio reviziju, ali ne diploma i stručnosti državne administracije već reviziju sporazuma o ostanku na vlasti, dodatno utemeljivši SPS pomoganjem Dačiću da bude neprikosnoven u svojoj stranci. Što je mač sa dve oštrice najpre za Dačića ali i za Vučića, i u tom međusobnom „opasnom plesu“ pobediće samo onaj koji bude brži.

To treba da budu građani Srbije.

U suprotnom, možemo da stanemo svi na začelje Tijanićeve konstatacije da je srpski narod kolektivno obukao crninu i krenuo laganim korakom na sopstvenu sahranu.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.