Preletači i Jogi letači

Verovati pritom da je vlast prepoznala u njemu opasnog protivnika i da sve čini ili je učinila da mu organizaciju razbije iznutra je vrhunac naivnosti. Dati glas nekom imaginarnom liku koji izjavljuje da neće ni sa kim u koaliciju ni pre ni posle izbora „jer su svi na moralnoj koti ispod nule“, znači baciti svoj glas u bunar ili čak u nešto gore od toga. Naprednjacima, dok su na vlasti, odgovara takva moralna gromada koja će da zavodi naivne i da od izbora pravi sprdnju. Da Luka Maksimović osvoji i svih 100 odsto glasova šta bi on sa njima? Nema ni stranku ni infrastrukturu. Zna se, na prodaju pa ko da više.

Ubacivanje u igru ovakvih likova patentirao je Slobodan Milošević još davne 1990. godine na prvim višestranačkim izborima, kada je izbornim zakonom lukavo omogućio kandidatima za predsednika Republike, tj. njegovim protivkandidatima, učešće u izbornoj trci sa svega 100 potpisa građana, što je stimulisano i novcem iz državne kase. To je naravno dovelo do hiperinflacije kandidata i stranaka pod najfantastičnijim imenima. Stariji čitaoci će se setiti Stranke svih Srba sveta, stranke Jogi letača i drugih sa sličnim nazivima a svoje zvezdane trenutke doživeo je izvesni N. Šećeroski sa četkama i metlama. Cilj je bio da se ono malo ozbiljnih opozicionih stranaka i kandidata, u to vreme nedovoljno poznatih, utopi u onom mnoštvu, da im se umanji vreme za promociju i da se cela opozicija strpana u isti koš prikaže kao neozbiljna i nedorasla.

Sada bi valjda bilo probitačno da neke ili sve opozicione grupacije kontriraju kandidovanjem nekompromitovanog Spajdermena ili nekog drugog iz sveta imaginacije, pa da na scenu stupi Alien protiv Predatora, Vitez od Manče protiv Tetke od Kanade i bog da nas vidi. Ovde veselju nikad kraja, ali ne budimo sebični, neka nam se smeje i čitav svet nedovoljno zreo i obdaren za ovakve izume. Račun stiže kasnije u vidu posledica kakve su nam darovale devedesete. Ako je svojevremeno kandidovanje Preletačevića u Opštini delovalo simpatično, kao parodija naše lokalne i šire političke stvarnosti, dalje istrajavanje na istoj ili sličnoj scenografiji i priči ima efekte kao deseti put ispričan isti vic u istom društvu.

Da li je neko projekat Službe, samostalni politički egzibicionista ili ljuti borac za vlastito blagoutrobije, nije previše bitno. Šteta koju nanosi opoziciji i opštem interesu nije mala, bilo da pređe cenzus ili ostane ispod njega, što je lepo objasnio g. Teofil Pančić (Vreme, 18. 1. 18). Zato je prava misterija kako su neki uglednici u Belom odnosno Luki prepoznali Spasioca.

Autor je lekar specijalista