Prevodioci za isti jezik

Imam u Zagrebu svog kuma Janka Morića, svog predobrog prijatelja. Često se čujemo telefonom i razgovaramo dugo. I govorimo – ja kao srpskim jezikom, a on kao hrvatskim jezikom i svaku reč razumemo, te ponekad pomislim kakvi bi to nerazumni ljudi mogli reći da razgovaramo različitim jezicima. I onda mi padne na um kako bi samo „smešni“ ljudi mogli pomisliti da kum i ja razgovaramo na različitim jezicima. Jok, vala, razgovaramo jednim jezikom, pošto se razumemo u svakoj pojedinosti.

Studirao sam francuski na beogradskom Filološkom fakultetu i neće mi valjda neko reći da govorim o stvarima u koje se ne razumem. Zato mislim da na skupu na kome se govori „hrvatskim“, „srpskim“, „crnogorskim“ ili „bosanskim“ jezikom, samo nerazumnom čoveku može pasti na pamet da dovede prevodioca. I sanjam kako se osniva Institut za „južnoslovenski jezik“ i kako se tokom vremena pojavljuju jedna za drugom knjige u kojima sve možete pronaći o južnoslovenskom jeziku (ili, nadenimo mu bilo kakav naziv, ali da se zna da je reč o jeziku na kome se ljudi siti napričaju, bez prevodioca). Razume se, to ne bio „otprilike“ jezik, i u njemu bi se znalo, zar imamo malo stručnjaka, šta je dopušteno, a šta nije dopušteno.

Znam, šta me pitate: gde bi bio jezički institut? Bilo gde, u krajevima u kojima se govori „južnoslovenski“ ili nazovimo ga kako nam drago. Bio bi to i veliki zajednički sadržitelj za efikasno rešavanje i svih političkih pitanja. Nemojte mi zameriti, ne dotičem se ni hrvatske, ni srpske, ni crnogorske, ni bosanske istorije (neka o svakoj istoriji brine njen narod), ali nemojte, ako boga znate, da dovodimo prevodioce tamo gde govorimo jednim jezikom.