Prosvetni radnici neće 10.000 dinara

Lekari su se već ogradili od podrške ovom velikodušnom dirljivom gestu, smatrajući ga ponižavajućim i nedostojnim, ne zbog visine ponuđene sume i alavosti koja im se pripisuje, već zbog sramnog dodvoravanja narodu, da ne kažem biračima, providnog pokušaja dekomponovanja stvarnosti u kojoj se navodno saoseća sa zdravstvenim radnicima, jadnom pokušaju da se kupi ono što se ne može kupiti. LJudi svoj posao obavljaju požrtvovano i savesno ako imaju savest, i što je još važnije, ako imaju uslove za rad. Ovakvi gestovi milosrđa imaju zapravo samo jedan jedini cilj – da stvore razdor i otvore prostor za čuveno: „Zavadi, pa vladaj“. Oni koji nisu te sreće da im se udeli milostinja, osećaju nepravdu, bes i zavist.

Zbog toga je neophodno da se i prosvetni radnici ograde od pomenutog zahteva sindikata. Ovde postoji jedna bitna razlika, lekarima je država ponudila novac, prosvetni sindikati su to tražili u ime svojih članova, pa se stiče utisak da prosvetni radnici žele da se lešinarski obruše na sistem u kolapsu, vođeni ličnim sitnim interesima. To naprosto nije tačno. Prosvetni radnici taj novac zapravo ne žele; iako im je novac preko potreban, ne žele ga po svaku cenu, posebno ne u ovakvim uslovima. Tvrdnja da su škole bezbedne je presna laž, podaci koji se iznose u javnost nemaju veze sa stvarnim stanjem i toga su svi prosvetni radnici svesni, a i oni koji to nisu. Zamene za bolesne nastavnike se traže na društvenim mrežama, što dovoljno govori o tome koliko je je sve preopterećeno, ali se u obraćanjima odgovornih realnost transformiše u Potemkinova sela; učenici bezbedno i razdragano trčkaraju po školama i dvorištima kao po rosnim livadama, zaštićeni kao u majčinoj utrobi. To ne odgovara realnom stanju.

Prosvetnim radnicima ne treba 10.000, već istina u medijima i bezbedni uslovi za rad. Ako prosvetni radnici i njihovo zdravlje i život sami po sebi nisu važni, važno je bar zdravlje učenika i njihovih porodica. Ako ni zbog čeg drugog, i roditelji glasaju. Nedavne izjave zvaničnika iz kojih proizlazi da je škola bezbedna oaza samo su paravan iza koga se kriju ekonomski i drugi interesi, što nije nikakva tajna, a ni novost; fingirana briga za decu i njihove porodice je loš i neumesan izgovor; da nije, deca odavno ne bi išla u škole, baš kao u mnogim zemljama.

Prosvetni radnici ne žele potencijalnih 10.000 kojima je jedina svrha da stvore dodatni animozitet, da dodatno razjedinjuju već polarizovano društvo. Odriču ih se unapred jer ne prihvataju da budu iskorišćeni kao još jedan instrument diktature. Vlast čini sve što je u njenoj moći da lekare, prosvetne radnike, intelektualce i sve misleće ljude diskvalifikuje, omalovaži i unizi. Odbijamo da učestvujemo u tome.

Autorka je profesorka srpskog jezika