Pun mesec iznad zadimljenog Mirijeva

Brojeći dane koliko mi je naselje dugo pod dimom, pitam se zašto Vinča gori samo noću?

Fina magla nad Mirijevom, čuju se samo maturanti koji slave završetak škole pod punom mecinom. Kraj škole, početak odgovornosti nad sopstvenim životom, društvom, životnom sredinom. Da li će ovaj moj prilog da nas spase? To niko ne zna.

Polovinu svog života posvetila sam fakultetima, Šumarski fakultet u Beogradu, a zatim nastavila školovanje na master studijama. Koliko je prosek studiranja u Beogradu, toliko sam dugo izučavala životnu sredinu, koja odjednom postaje neživotna sredina.

Gledam Beograd kako se polako menja, unapređuje, samo vazduh koji udišemo postaje takav da će biti više „grada“, manje ljudi.

Sećam se predavanja profesora sa faklulteta koji su se žustro borili, umeli smo u žargonu da kažemo „dizali plafon“, da bi nam objasnili koliko su prirodni resursi od značaja, voda, vazduh, zemlja, biomasa. Svi ti resursi su obnovljivi, neki mogu postati neobnovljivi ukoliko se brze troše od ciklusa obnavljanja.

I eto džabe sad svako predavanje, o vazduhu, o bilo čemu… Maturanti i dalje lumpuju, ja i dalje razmišljam čime da popravim ovo stanje, jednim člankom koji možda neće ni biti objavljen ili ga niko neće ni videti.

Mesec je i dalje pun, pluta iznad zadimljenog Mirijeva.