Razočaranje u Arilju

Ta iščekivanja su se zasnivala na nadama, da će Ariljci najzad dobiti prave informacije učlanjenjem u Udruženje, da će se odazvati pozivima nas članova uprave.

Iz objektivnih razloga (maline, odlazak na more i slično), ni mi iz uprave nismo ispunili očekivanja. Ali, ne predajući se tom talasu neaktivnosti, polako smo krčili stazu, koju smo davno zacrtali, stazu koju bi kasnije čvrsto održavali sami građani Arilja.

Ja, kao član Izvršnog odbora Udruženja, dobio sam zadatak, da buduće članove Skupštine, iz kruga mojih poznanika i rođaka i koji su to već prihvatili svojim potpisom na pristupnici, zamolim da plate članarinu na godišnjem nivou, koju smo statutom predvideli, a koja je iznosila 1.000 dinara. Trebalo je uplatiti na naš broj računa kod banke, da bi potom dobili člansku kartu sa uplatom članarine.

Nekima sam tu informaciju uputio preko telefona i SMS poruka, a nekima sam i lično.

Šta sam doživeo? Srećom ne od svih, ali od onih, za koje sam čvrsto verovao, da će se odazvati i za koje sam očekivao, da će biti okosnica našeg pokreta u formi Skupštine.

Doživeo sam takav šok, da sam morao na ovakav način, javno da iznesem neočekivane odgovore. Kad su čuli, da treba da uplate članarinu, odbili su da to prihvate. Uz moje objašnjenje, da nam je članarina potrebna za izdatke nastale oko registracije, poštarina, kopiranja, taksi i tako dalje, ipak im je bilo mnogo i da to nisu očekivali.

Ožalošćen, pomislih, da li je moguće da izdatak od 100 dinara mesečno (i manje), što je jedna flaša piva, jedne novine ili nekoliko cigareta mesečno, isuviše mnogo da daju za formiranje našeg Udruženja i za Konak, za kulturu svoga mesta, za lepšu budućnost njihove dece.

Pa za koga se onda treba boriti? Ovaj jad i čemer morao sam izneti iz sebe i podeliti ga sa vama, dragi Ariljci.

Šta da se radi?

Mišo M. Mladenović, akademski slikar i pisac, Beograd

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.