Rečenicu Gija Debora stavite na naslovnu stranu

Mišljenja sam da jedna lepa ideja za sobom vuče drugu, te sam bila slobodna da Vam se obratim lično, budući da je list Danas, konkretno u mom trenutnom slučaju, bio inicijalni generator ovog lepog niza ideja, koji me je i podstakao da Vam sada pišem.

Nije čest slučaj da nas ujutru sačeka neka pozitivna vest, naročito od kako je svet zahvatila pandemija kovida 19 (ili se možda ipak zove „pandemija konrad“), te ja lično nisam nikada razvila naviku da čitam dnevnu štampu.

Međutim, sa promenom okolnosti u ovoj godini, osetila sam da gubim tlo pod nogama, i da mi je potrebno da se uhvatim za barem jednu istinu i proverenu informaciju. Javilo se pitanje: kome da dam svoje poverenje u moru sveopšteg ludila informacija kojima smo zatrpani?

Kako čovek (u Srbiji) ima (koliku-toliku) slobodu izbora, i kako to uvek i biva kada se nađemo pred nekom životnom nedoumicom, u pomoć mi je pritrčala jedna od najbližih osoba u mom životu. Javila se sa idejom da svaki dan čitamo list Danas, i da ga stavimo na probu. Da li je to dnevni list koji zaslužuje naše poverenje?

Kod mene ste iz dva razloga položili:

Uspeli ste da svojim aktivizmom stvorite pozitivnu vest, o kojoj sam par redova gore govorila, i koja nas izveštava o mogućnosti kupovine Danasa od beskućnika;

U današnjem izdanju ste izvestili da se ne poklapaju brojke ljudi sa protesta opozicije iz aprila 2019. godine koje navodi MUP Srbije (oko 7.500) i opozicija (oko 30.000), te ste time pokazali objektivnost u prenošenju vesti, i kritički stav prema svemu i svima, a ne nužno i po svaku cenu podržavanje opozicije što je, za mene lično, bio najneophodniji uslov.

Zbog ovih, a i mnogih drugih razloga, želela sam da uputim jedno hvala i Vama, a i mojoj prijateljici Mariji, bez koje se ovo ne bi ostvarilo, time što ću vam vratiti istom merom – jednom idejom koja se meni javila, i za koju bi mi bilo mnogo drago da razmotrite.

Čitajući „Društvo spektakla“ Gija Debora, naišla sam na rečenicu:

„… laž koja više ne dopušta bilo kakav izazov postaje ludilo. Totalitarna ideologija u isto vreme poništava stvarnost i određuje joj jedini smisao: postoji samo ono što ona kaže da postoji“ (2003: 68).

Palo mi je na pamet da sprovedete jedan mali „eksperiment“, i da ovu rečenicu (ili barem njen prvi deo) uvrstite kao sastavni deo naslovne strane svakodnevnog izdanja lista, sa nadom da će se ona, poput kakve mantre, ustaliti u kolektivnoj svesti naroda i postati deo svakodnevnog, ako ne diskursa, onda bar promišljanja ljudi.

Znam da je „Boško, fašisto“ kraće, ali pošto nisam pripadnik, ni simpatizer vladajuće stranke, a nažalost nisam ni Gi Debor, ne umem da smislim ništa kraće i efektnije od ovoga što sam Vam ponudila.

Ipak, želim da verujem da bi tih par redova, ako bi uspeli da dopru do većeg broja ljudi, mogli da dovedu do barem nekih malih promena, pa ovaj niz lepih ideja koji ste Vi započeli, a Marija nastavila, ja ovim malim doprinosom želim da završim.

Biće mi drago i ako samo pročitate ovaj moj predlog, a u slučaju da ga odbijete, bila bih Vam veoma zahvalna ako biste mi dali argumentovani, kratki odgovor.

Ne iz razloga da mi ne biste „povredili ego“ ili „zadovoljili sujetu“, jer je ovo obraćanje sve sem toga, već zato što sam u procesu (za koji verujem da je neprekidan) izgradnje kritičkog sopstvenog mišljenja, te sam željna konstruktivnih saveta, pametnih ideja, britkih komentara, razumnih sugestija.

U ime svih ovih vrednosti, još jednom hvala i na izdvojenom vremenu da pročitate ovo moje pisanije.

Živela sloboda, živelo prijateljstvo!