Srbija u stilu “didu didu didule”

Sve to je bio uvod u neverovatnu razmenu energije od bine prema publici i obrnuto. Kada je govor majora Gavrilovića napravio prethodnicu pesmi “Last dying breath”, inspirisanoj njegovim rečima, na kraju tog istorijskog obraćanja svi su u sali Belekspo centra povikali “Živeo!” Nakon toga sam sebi logički postavio pitanje, zašto mala sala (koja može najviše da primi oko 5000 gledalaca) nije bila puna?

Kako to da takav narod, kojem je Srpstvo iznad svega nije nagrnuo na taj koncert?

Otkrivamo spomenike prijateljstva ko zna kome, u stilu “luckasta si ti, takav sam i ja”, bez razloga. Primamo i sa najvećom medijskom pažnjom pratimo posete predstavnika stranih država, koji neće da zastanu na čas i poklone se zastavi. Imamo situaciju jugoslovenske grupe, koju cenim, ili bolje reći koju sam veoma poštovao, i koja je doslovno rečeno opljačkala ljude. Tri puta u tri dana. Tri prema Marksovoj definiciji lumpenproleterijata, izvan svake logike su na strašan način uništili iluziju o Selmi, o Ružici, o rokenrolu, u stilu “limene trube duvaju”. Ne razumem šta je loše u tome da poput Darka Rundeka napravite neki drugačiji koncept muzike i da publika zna i može da očekuje nekakav dugačiji aranžman od onog starog sastava. Ali nisu ta trojica problem, njima čak treba skinuti kapu, problem je narod koji nije razumeo to da je prevaren, mada to je neka druga priča. “Veliki Srbi” ne vide dalje od srpske majke u stilu “didu didu didule”.

Tako lagano dođemo do te poražavajuće činjenice da Miroslav Ilić ne može da peva u BiH (ne samo on), a da Dino Merlin napuni dve Arene zaredom, ili se u Srbiji čuje “Ruža Hrvatska”, a “Veliki Srbi” je pevaju. Gotovo sam siguran da neću biti shvaćen na pravi način i zato želim da kažem ovo. Nemam ja ništa protiv Prljavog Kazališta, ja ovde govorim o velikom socijalnom problem svog naroda na prostom primeru komšiluka. Jedino što volim da sviram sam za svoju dušu je Heroj ulice. Ali, ukoliko me ostavi devojka, a još ako je iz Bosne pa tu odmah seda ono “ostavi me moja vilo bilo kad” (Deset mlađa).

Kada se pogleda navedeno, možda postaje jasnije zašto jedan švedski sastav, koji svoju muziku i tekstove bazira isključivo na istorijskim temama i događajima, čisto edukativnog sadržaja ne može u Srbiji da skupi ni pet hiljada ljudi. Čak ni kada napiše pesmu o herojskoj odbrani Beograda inspirisanu govorom koji je u krvi svakom “Velikom Srbinu”. Kada predstavi tu bednu Srbiju koju i tako svet bezrazložno mrzi u nekom lepom i herojskom svetlu. Džaba bilo konja vranih. Ali istorija je prepuna nesrećnih ličnosti koji su sve činili za svoj narod i koje je taj velikosrpski narod propisno pljunuo. Da ne spominjem istaknute i pljunute Srbe, zbog sramote, a i nisu sada tema, spomenuću samo Arčibalda Rajsa (kao stranca, poput švedskog sastava Sabaton) i mislim da je dovoljno.

Ovde su u nekoliko crta navedeni primeri, čisto iznošenje činjenica na osnovu kojih sam nastojao da pokažem kako je egzaktno moguće izmeriti koliko Srbi ne poštuju sami sebe. Mislim da sam pogrešio pri izaboru muzike kao jedne uzvišene kategorije ljudskog intelektualnog prizvoda da bih na osnovu nje pojasnio ovu, da tako kažemo nesreću.

Međutim, to je tako sve dok “su još uvek kod mene njene gaćice”, a “ti me ćekaš kod kolima”. Ali kada ni “bunda od nerca”, ni “dijamantski prsten” ne budu mogli pokazati “koliko sam jak“ i kada se ne bude videlo “videlo koliko sam lak”, možda ćemo tada sesti na Kavasaki i izvesti Srbiju iz stila “didu didu didule”