Foto: CanvaČitajući tekst Aleksija Kišjuhasa „Dve Srbije“ u listu Danas od 27. avgusta, pokušao sam da sebe nađem u jednoj od te dve Srbije, i nažalost nisam našao svoju, ni zemaljsku, ni nebesku.
Zato smatram da sam u trećoj, iliti stvarnoj Srbiji.
Otuda i pitanje: Šta je treća Srbija?
Najkraće, ali nezaobilazne činjenice kažu, i to da Ustav Srbije, koju je usvojila druga Srbija, ograničava slobodu građana, u korist slobode vođa stranaka.
To su svojevremene primedbe, a i EU je imala tada svoje primedbe, pa ih je i zaboravila. Druga Srbija je izmenila Ustav, ali gle čuda, sa većinom od oko jedne trećine glasova građana.
Da podsetim, Ustav Srbije je usvojen na referendumu i sa većinom od 50% + 1 glas ukupnih građana.
Ovoga puta, prva Srbija je prihvatila predlog Venecijanske komisije EU, koju je druga Srbija kritikovala zbog većine na referendumu u Crnoj Gori.
Pitam obe Srbije, gde to ima u svetu da se ovako postupa sa građanima?
Drugo, od Miloševića pa do danas, sve srpske vođe odlučuju umesto građana ograničavanjem njihovih sloboda u bitnim pitanjima sudbine građana i zemlje. Zato smo tu gde jesmo.
Izlaz je viši nivo demokratije, a prvi korak su izbori predstavnika građana po imenu i prezimenu i po okruzima umesto po izbornim listama.
Dakle, bez slobode građana nema slobode izbora, niti slobode medija, gospodo vođe pozicije i opozicije. To je u suštini nasleđe prošlosti koju treba obelodaljivati u trećoj Srbiji, ali o tom potom.
Treće, prva Srbija ume, ali ne zna. Druga Srbija zna, ali ne ume.
Treća Srbija zna i ume, ali je sputana od prve i druge Srbije. Primer je pokret građana „1 od 5 miliona“ koji je ućutkala druga Srbija.
Autor je ekonomista iz Beograda
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
