Šta nam se desilo?

Hodali su svi, kaže đedo, i staro i mlado tada prema moru, ali ne kao vi danas što idete da tamo odmarate i uživate, no da tamo vidaju rane, da bi se jači i još čvršći vratili, da više nikada i ne odu tako.

Nisu ustuknuli, kaže, ni kada su prolazili pored zaleđenih drugova iako su im se tada već hladne grudi još više sledile i skamenile. Znali su da moraju napred. Moraju! Jer ako neće oni, nema ko drugi.

Nema ko drugi da ode, jer se nema onda ni ko vratiti.

Uspeli su tamo, kaže, da se oporave, da počnu da jedu i piju, ali su i dalje bili nekako tuđi. Jeste Grk dobar brat, ali je lepše biti svoj na svome, pa i da ti ugostiš tog Grka, ali ne u takvoj situaciji, no na slavi, zna se. Nikad ne u takvoj prilici!

Dočekaše ti borci i rodoljubi da se kući vrate, svašta su prošli, mnogi su na putu kući izginuli, ali su znali za šta živote daju. Ili su makar mislili da znaju, kaže i briše čelo.

Dočekala ih je razrušena kuća, napuštena imanja, urasla, bez ploda i poroda, ali su osećali neke leptiriće u stomaku.

Kao kad prvi put vidiš lepu devojku, zna đed.

Osećali su da su svoj na svome. Osećali su svoju Srbiju i ono zbog čega su prevalili toliki put i na šta nisu dali. Nisu dali na sebe, na Srbiju!

Svega nekoliko godina muke, sticanja i povratka onoga što je izgubljeno, snašao je Srbina, sada u većoj zemlji, novi pokolj, nove muke, nove nevolje.

Opet se briše nervozno, ali priča i ne staje. Kao da bi da menja nešto što se ne može promeniti.

Nešto što je prošlo, a boli te kako je prošlo i završilo. Opet seljak ne htede da sluša, opet beše mudar, ali ne pokoran, nije dao na se. Ali ne lezi vraže, reče on, ne bi Srbin bio Srbin kad ne bi sve najbolje svak znao i kad se podelio ne bi.

Izdeliše veliku državu svi zlotvori, a naši im, pripoveda đed kao kakav pisac, pomogoše, jer se podeliše međ sobom.

Vidiš ti to sinovac, ratuješ protiv Nemca, a gori ti Nemac spava u šljivaku.

Nisu se naši, kaže, i tako podeljeni pokorili i ćutali, dobro kaže neki i jesu, ali nisu svi. Izborismo nekako i tu slobodu, napravismo opet državu. Ej bre, državu sa krvnikom da praviš. Al šta seljak zna i ko ga šta i pita.

Ćuti, obrađuj zemlju, hrani stoku, preživi. Sve za neki viši cilj. Šta će seljak znati šta je viši cilj.

Prihvatismo, al se ne pokorismo. Kad nam je šta smetalo bunili se, bilo je demonstracija, seća se, nisu nas svi voleli, ovi glavni znaš, ali mogli smo nekako da se izborimo za prava.

Dobili smo makar nešto, a ne ko vi danas ništa, raspali on.

Omladina nam je bila zatrovana komunizmom, ima ih još nanu im naninu, al se makar školovala, znala je da sklopi rečenice, znala je da se nasmeje, ali i namršti kad joj ne prija, kad je žulja žulj, kad je boli zub, a ne ko vi danas, ćutite, a nije vam dobro.

Ono jes, tad je bilo više para za sve, a manje se i trošilo, pa smo i negde svi slični bili. Golje.

Danas kad nemaš pare niko te ne sluša, a i dalje si neki seljak ko i tad i sad si mi pa neki narod, a kao imaš i veća prava. Cvrc.

Preživesmo tako opet ratove, opet smo bili loše dete, pa smo dobili prut. Odoše nam i neka braća, neki rod i ostasmo sami. Tužni i sami. Ali znaš šta sinko, nismo mi sami zato što smo mali, nego zato što smo se okrenuli od sebe.

Vidiš onaj preko Albanije nije hteo veliku Srbiju, hteo je svoj dom, svoje parče zemlje i neba, svoju kući.

Onaj kasnije je hteo više, hteo je da se ženi sa ženom koja ga ne voli, koja gleda kako će da ga izigra i da ode sa privm koji lepše namigne i zamiriše. Kasnije kad su mu i druge odlazile krivio je njih, ne sebe.

Nije stao pred zrcalo, pa da kaže, možda bih ja mogao da se obrijam, sredim, možda bih ja mogao da izvadim iz starog kovčega i albansku spomenicu i po neki orden i medalju.

Da se ja promenim da me žele i hoće sa mnom pod ruku ili makar pored ruku.

Slušam, ne trepćem. Gledam, upijam i mislim.

Kaže on, šta si se umislio? Slušaj šta ću još da ti kažem, pa pitaj te tvoje što se lopte igrate šta znaju o sebi, šta znaju o Srbiji.

Da, da rekao sam o sebi, o Srbiji. Jer država nije onih koji su na vlasti.

Država je tvoja, moja, baba Lenke, čiča Miloja, država je i tvog druga što je razbio prozor u školi. Država je naša. Za to su se oni borili svi, od kad se za nas Srbe zna.

Napravili su nam svetlu istoriju, a nismo umeli da je stavimo na leđa i ponesemo, nego smo je bacali sa ramena kako nam je koja otežala.

Bili smo nedorasli, bili smo mali, a ona je bila velika. Sada kad je i ona mala, mi smo još manji, čini mi se.

Prodaju se, sinovac, za zrno pirinča, za malo svile i kadife koja stigne sa strane. A znaš šta sinko, mene vako starog boli kad vi mladi to gledate. Kad nećete da se namučite i podignete glas.

Pa ne treba nanovo Albaniju da prelazite, majku mu.  Gde je zalutala omladina nekada slavnih vitezova i vojnika, pa sada ni ne zna ko su joj heroji.

Gde vam je sada velikih pesnika da u gusle stave podvige. Nema, jer nema ni podviga, ni gusala, a bome ni pevača. A šta će i pevati kad su uši gluve, a oči slepe.

Odrekli ste se svega sinovče, odrekli se Boga i u crkvi i van nje, odrekli se zemlje, odrekli se svega, gledate da preživite, a ne da živite i za šta živite.

Nije seljak preko Albanije, a ni na Krfu imao ni najbolje opanke, ni najlepšu košulju, al je imao i ispod opanaka jake noge i ispod košulje jake grudi. Iznurene, ali jake. Slabo srce, ali ponosno.

Imao je oči da vidi šta mu fali i šta ne želi. Želeo je da ne izgubi ni sebe ni državu, a danas smo izgleda izgubili sve i mi stari, ali i vi mladi.

Ustao sam odatle, a možda sam i pobegao. Hodam i mislim, a on još na klupi, ispod tek mlade vinove loze, priča li priča.

Čujem samo odjeke već tupog i ostalerog glasa, slušam, a kao da ne čujem.

Mislim da nije preterao, nije moguće da smo mi sada, mladi krivi što sad nije dobro. Pa to su stariji, oni su sve ovo pravili, a možda i sklepali. Mislim, ali domišljam…

Onaj što je razbio prozor u školi, on je moj drug, nije njemu njegov đed, kao što ni meni moj nikada nije, rekao da razbije prozor, negde je on to drugo video.

Ne lome oni prozore po svojoj kući tako. Ne radi to ni u svojoj ulici. Još jedan tako, stariji je od nas, ukrao je sat i hvalio se kako ima najbolji sat u društvu.

Druga je pak pričala da su joj na fakultetu dali šta će je propitivati i položila sve, sad je na nekoj državničkoj funkciji. Jel i za to dedovi i očevi krivi? Jel su oni to društvo dozvolili?

Oni u svojim devedesetim i pedesetim. Ili sam možda malo i ja, možda malo i svi mi, generacijo?!

Pre neki dan, drug iz razreda, zajedno smo mnogo vremena proveli, postao vlast, kako se to kod nas kaže kad je neko u vladajućoj politici.

Video sam ga i na televiziji, tapše na političkim skupovima i smeje se. Račuanam srećan je. Ja se onako smejem samo kad mi je oko srca milo.

Kasnije sam čuo da on tako mora inače mu neće vredeti ni pošteno završen fakultet, ni silna poznanstva, ako nije na pravoj strani.

Razmišljam, pa đed je pričao o stranama u ratu, ono jes mi Srbi imali smo ih nekoliko u svim ratovima, ali zar smo se mi to opet podelili?

Mislim tako o svojoj generaciji, svi kažemo da nam nije dobro, nismo srećni, a volimo ovu zemlju. Ne pitajte kako znam da je volimo. Jednostavno, nekad volite, a da i ne znate da obajsnite.

Samo, neki su već pobegli iz ove zemlje, neki se spremaju, ali nije to kao oni naši preko Albanije. Nee. Gore je, mislim se.

Oni su se dole smrzavali, ali jedva čekali da se vrate, ovi idu da se više nikada ne vrate. Ko će njihovoj deci i šta pričati o vrletima iznad Kosova i Metohije, o carstvu zemaljskom i nebeskom?

Ko će reći za Plavu grobnicu, ko će se igrati četnika i partizana, a ko će biti Banović Strahinja pa se učiti životnom čojstvu i junaštvu? Ili će im, iz romana Crnjanskog, uvek biti pred očima beskrajni plavi krug i u njemu zvezda….

A mi i dalje sedimo, smejemo se, tapšemo kao onaj drug iz razreda i ne želimo da dignemo ni glavu, ni glas, već samo slušamo, trpimo zarad nekog imetka koji na nekom kraju koji mora doći, donosi gubitak sebe.

Vraćam se kod đeda, a on viče, kao da je čuo – Ejj, nisu dali na sebe, na Srbiju!