Strašilo na televiziji

Ptice bi nagrnule na grožđe, pa, kao u čudu zastale, pogledale pocepani šešir, i još žešće cvrkućući ostrvile se na te slatke plodove.

Tako i ja kad god mogu i čujem da se Predsednik obraća građanima preko televizije, zauzmem svoje udobno mesto pokraj omiljenog kanala.

Prinesem i tabure sa đakonijama, i obaveznim pićem i pažljivo gledam da mi ne promakne ni jedan gest ili rečenica zbog koje bih se kasnije kajao i sebi ne bih mogao da oprostim.

Iako sve znam napamet kao recitaciju. Toliko se puta Predsednik obraćao svom građanstvu kao Kralj Ibi:

„Narode moj, Vi znate da je složena društveno – politička situacija u svetu, da je loše, da se na sve strane narodi sukobljavaju, ali ne brinite, vaš Predsednik misli na vas i sagradio vam je nacionalne stadione sa udobnim skloništima, jer ova postojeća nisu na odgovarajućem nivou. Mi gradimo, stalno i uporno, doduše nešto od toga se urušava, ali to je danak naše ekonomske ekspanzije koju određeni unutrašnji neprijatelji koristeći studentske elemente žele da minimiziraju. Neće im to uspeti, ja neću kao Asad da napustim zemlju, tu su Orlićevi BIA-ši, tu su Zvezdini navijači, sve napredni elementi…“

I tako On peni li peni, dok menja boju, a usne oblizuje kao Miroslav Ilić dok peva „Pozdravi je pozdravi“, pominje i Expo i litijum, samo kod Kosova mu se nešto zavezao jezik, pa napada široko gledateljstvo, pa prelazi na preplašenog voditelja, i kamermanu nešto dobacuje, i sve mi se čini da i meni nešto kaže:

– Slušaj ti strašilo nijedno. Znaš li ti da ti je povećan minimalac, na istorijskom nivou, da ćutiš i da se priključiš našim naprednim elementima…

I tu me uhvati piće i smeh, setih se onih ptica što su se strašilu pokakile usred dedinog starog šešira i obrstile sav rod.

Srećom udariše reklame, i ja se sklonih da me slučajno Predsednik ne utefteriše. Ne daj Bože!

Siniša Stojčić, Beograd

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.