Sve ja to podržavam, ali…

Možemo se vaditi na istoriju i burnu prošlost, oduvek velikomučenici, napadani sa svih strana, bez pomišljanja da je to možda ipak stvar nacionalnog mentaliteta i (ne)svesti.

U skaldu sa tim, naš odnos prema, možda još uvek tabu-tema i tema o kojima nismo spremni otvoreno i bez mržnje i gneva da razgovaramo je u neku ruku razumljiv.

U informativnom kontekstu, LGBTQ+ populacija oduvek postoji – oduvek je postojala seksualnost prema istom polu (za početak antička kultura i tradicija), ljudi koji se nisu osećali dobro u svom telu, koji su imali afinitete i privrženosti koje su se vezivale za njima suprotan pol, onih koji su ceo život proveli u nezadovoljstvu i neispunjenosti, možda čak i zbog njima nepoznatog razloga.

Takve osobe su u dvadesetom veku, veku sa moguće najvećim i najznačajnijim preokretima, osnovale posebnu zajednicu na osnovu seksualnosti i rodnog identita.

Najbanalnija i bez iole promišljanja izlizana fraza je „Radite to u svoja četiri zida“.

Autovanje – saopštavanje roditeljima, prijateljima, porodici, internetu i uopšte ponosan i hrabar iskorak je priznavanje i potreba da se ne-strejt seksualnost saopšti, ili bilo kakva karakteristika koja je u istoriji bila potiskivana i smatrana kao abnormalnom.

U konzervativnoj sredini, kao da sam taj čin nije već pomak, napredak i neretko jedva skupljena snaga, već društvo vrlo direktno poručuje da to nema nikakav značaj i podršku pravljenjem kao da se ništa nije desilo i da se vrate isto kako su i došli u ta „svoja četiri zida“.

Ljubav je ljubav.

Da li je zaista svima nama pojedinačno od krucijalne važnosti ko će koga voleti.

I ko će se sa kim grliti na ulici.

I ko će se sa kim ljuljati u parku.

I ko će šta nositi na ulici.

I ko će se šminkati, a ko neće.

Međutim, i te kako treba da nam bude važno da li će neko u našoj sredini biti žrtva diskriminacije.

Da li je etički u redu da zakon ne bude isti za sve?

Ne.

Da li smo imuni na to?

Da.

„Quod licet Iovi, non licet bovi“.

Iako je to jedno od najvećih zla, mi smo na to otporni; znajući da je sveprisutno, neću lagati, vrlo lepo i mirno živimo u skladu sa tim.

Elem, istopolne veze su uskraćene mnogo čega.

To više nije pitanje samo braka kao institucije ili kao papira, već je pitanje i nečeg mnogo ozbiljnijeg.

Kao na primer dece i toga što (izuzev premijerke Ane Brnabić – u ovom kontekstu Jupitera) takvi parovi ne mogu da usvoje ili dobiju dete i vode se kao roditelji tog deteta.

Nepravda, je l’?

Sada treba obratiti pažnju i nedvosmisleno čitati svaku reč: Parade ponosa služe, jednim delom, za to.

Skretanje pažnje na nepravdu, na loš zakon i na nemogućnosti sa kojima se strejt ljudi retko ili nikad ne susreću.

Dakle, parade ponosa, nemaju veze ni sa kakvim ismejavanjem tzv. patriota niti su vođeni ideologijom da će onda svi postati gejevi niti bilo kakvim paljenjem i skrnavljenjem ikona (ostala tumačenja i teorije možete čuti po najbližim prodavnicama, pijacama, poslu, školi, kafani…).

Mislim, za početak, da takve stvari treba da se razgraniče i to dobro.

Opravdanje ne postoji za ljude koji zloupotrebljavaju, skrnave, ponižavaju, vređaju, mrze, psuju bilo šta kakvoj god zajednici da se pripoje.

Takvo ponašanje se svrstava u grupu sa sebi sličnim i ne treba uopšte da se izjašnjavaju kao deo bilo koje zajednice sem te, jer ne predstavljaju suštinu stvari i želju za napretkom i boljim.

Kada se dvoumite da li da ostavite neki obeshrabrujući komentar pun sujete na internetu ili da kažete kod frizera da biste vi to sve u četiri zida stavili ili da dobacite negativnu opasku na ulici ili da psujete paradu ponosa i trubite sirenom u znak neodobravanja, setite se da vam sutra vaše dete, brat, sestra, roditelj, najbolji prijatelj, kum/kuma može doći i reći da se poistovećuje sa povorkom duginih boja.

Da li biste se isto tako poneli ili biste ih najsnažnije zagrlili, obmotali se šarenom zastavom i sa trubama otišli na ulicu kao njihova najveća podrška?