Sve se menja, pa i gluma, jedino se ne menja FDU

Međutim, svako ko je imao uvid u situaciju vrlo lako je mogao da shvati da je ta brojka znatno manja.

Sasvim sigurno preko 3/4 prijavljenih su oni koji ne znaju šta je zapravo posao glumaca i šta se od njih očekuje, ponajviše zbog toga što jedina dodirna tačka koju imaju sa glumom su uglavnom domaće serije, i što nažalost imaju uvid u privatne živote glumaca i glumica najviše preko društvenih mreža gde je sve svakako savršeno i glamurozno.

Ili su tu oni koji bi samo da probaju i ništa više. Od 40 na 1, vrlo brzo stižemo do negde 8 na 1.

Od tih osmoro, petoro su vrlo verovatno članovi nekih od mnogobrojnih glumačkih studija, ali koji moguće nemaju dovoljno dara, ili je veliki raskorak između ambicije i mogućnosti, ili su izabrali za zadatke nešto što im se više dopada negoli razumeju.

Neke jednostavno pojede trema. Neki tog dana nisu imali dovoljno koncentracije, ili nisu imali sreće da komisija ima dovoljno koncentracije. Ili prisutnosti.

Pad na prijemnom za FDU je prilično zbunjujuć i usudiću se da kažem – traumatičan.

To je jedan od retkih prijemnih ispita gde nema tačnog odgovora, ne postoje formule u koje učitaš vrednosti i dobiješ rezultat, već taj pad deluje tako kao da vas vraća u rano detinjstvo, gde vas vršnjaci šikaniraju i odbijaju da budete deo njihovog društva, jer im se jednostavno ne dopadate.

Vi kao osoba – niste dovoljno dobri. Niko vam ne kaže zbog čega niste dovoljno dobri. I to ponekad dovodi do ozbiljnih, identitetskih poniranja.

Dolazimo do onih tri na jednog. Što je vrlo verovatno najrealnija razmera. Glavna misterija tog prijemnog upravo počinje.

Dakle, šta ta jedna osoba ima što ostale dve nemaju?

Svedoci smo toga da su mnoge glumice i glumci postali ozbiljni i cenjeni u svom poslu, pravi, posvećeni umetnici, bez obzira što nikada nisu bili primljeni na FDU, uprkos njihovim prvobitnim željama.

Svedoci smo takođe toga da ima glumaca i glumica koji su zauzimali mesto na toj akademiji gde apsolutno nisu opravdali svoju šansu iz kojih god razloga.

Ali budite uvereni da među nama ima sjajnih glumica i glumaca koji se time nikad neće baviti jer iz nekog, samo komisiji poznatog razloga, nisu primljeni čak ni u uži krug, gde bi se uverili da li im je zaista mesto tu.

I misterija traje. I kriterijumi su neuhvatljivi kao najstrože čuvana državna tajna.

Zašto ta deca, koja apsolutno zaslužuju da dobiju šansu, nisu tamo?

I to nije pitanje pojedinačne subjektivnosti i taštine. To je jedan ozbiljan konsenzus koji obuhvata mnogo nepristrasnih posmatrača koji čak imaju stručnost da to procene.

FDU dugo funkcioniše na isti način. Isti je prijemni, ista su predavanja, isti je program, isti su ispiti uz vrlo mala odstupanja, čast izuzecima i tako godinama i decenijama…

Retki su slučajevi odvažnosti da se uđe u nešto novo, sveže, da ne kažem savremeno.

A vreme prolazi, film, televizija, pozorište, sve se menja, pa i gluma, ali akademija izgleda ne.

I u toj svojoj doslednosti, vremenom je razvila izvesni elitizam ne samo prema ostalim glumačkim školama, već čak i između klasa.

Elitizam pritom neopravdan, ali pre svega potpuno bespotreban i besmislen.

Akademija uči time svoje studente od onog trenutka kada kroče kroz njena vrata da druge posmatraju ispod sebe, kao da sutra neće sarađivati sa drugima.

Uči ih da su oni zaboga izabranih 10 od 400, kao da će ih sutra po završetku svi vući za rukav i davati im samo glavne uloge.

Verovatnoća je da pola te dece neće mnogo ili uopšte raditi posao za koji su se školovali.

Jer je ukupni broj diplomiranih glumaca skočio i za razliku od studenata FDU, ostali su svesni da moraju da vuku za rukav i da grizu, da sarađuju sa svima.

Da se njihovi telefoni neće usijati od ponuda.

I tako su vremenom ostale akademije stigle u poziciju da su barabar sa državnom akademijom iz Beograda, jer uz određen nemar prema kadru, pitanje je šta su od značaja uradili da svojim studentima daju više nego pre pet, 10, 30, 50 godina.

I s tim u vezi se vraćam na početak. Jasno je da prijemni dosta zavisi od komisije. Od njenog prisustva i koncentracije. Jer kao što niko kandidate ne pita kakav im je dan, isto bi trebalo da se odnosi na komisiju.

Kotizacija za FDU iznosi 12.000 dinara, što znači da samo od prijemnog za glumu fakultet zaradi 41.000 evra.

Za sve te mesečne plate koje 400 dece godišnje unesu u fakultet, u njihovom najranjivijem trenutku u životu, trebalo bi da je normalno očekivati da svako od kandidata dobije ukazano poštovanje, vreme i prostor da pokažu šta je spremio, što nije uvek slučaj.

Ukoliko bi postojalo volje sigurno bi mogla da se pronađu mnoga svedočenja kandidata koja govore u prilog nezainteresovanosti, ignorisanju, dekoncentrisanju, izostanku pojedinih članova, provociranju… jednom rečju potpunom, temeljitom neprofesionalizmu komisije. I tako godinama unazad.

Sigurno da se ovakav tretman ne odnosi na sve, verovatno ni na većinu kandidata, ali ukoliko ova ustanova smatra sebe elitnom, iako se s tim mnogi ne bi složili, onda bi bio red da se tako ponaša i ophodi prema apsolutno svakom kandidatu koji pretenduje da bude njihov član – s poštovanjem.

Ovaj tekst ostaje nepotpisan isključivo zbog bojazni da nemaju problem mladi talentovani ljudi koji konkurišu na FDU.

(Podaci o autoru poznati redakciji)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.