Švercovanje sa bus-plusom

Učeničku markicu kupovali su mi roditelji, za studentsku sam uspevao da zaradim, isto i dok sam bio na Birou za nezaposlene. Kada sam se zaposlio, imao sam tu sreću da su mi (obe) redakcije plaćale markicu.

Kada sam otišao u penziju, kao i (skoro) svi redovno sam izmirivao svoje obaveze (dakle uplaćivao i za markicu) prema državi i sve tako do pojave virusa, o kom ja (skoro) ništa ne znam. Nažalost, mislim da ni oni koji bi bar nešto trebalo da znaju, zapravo znaju još manje od mene.

Imam razumevanja što naši lekari još uvek proveravaju kako i zašto je virus (nepozvan) tu među nama. Ali, ne razumem, zapravo iznova se iščuđavam, neznanju, nesposobnosti, gluposti… koju nam (skoro) svakodnevno prezentira gradska vlast.

Kada sam 1. aprila pokušao da kupim mesečnu kartu, prodavac na kiosku mi je rekao da nemam pravo da kupim takozvanu markicu. Pomislih prvo da je prvoaprilska šala. Nije bila.

Desetak dana kasnije na stanici kod Ade Ciganlije u autobusu L11 (poznatijem kao broj 37 kada nije vanredno stanje) uđe pet-šest kontrolora i traže bus-plus kartice.

Pokazujem im papir od redakcije da imam radnu obavezu, dozvolu koju sam, kao novinar, dobio od Generalnog sekretarijata Vlade Republike Srbije, u kojoj piše (velikim slovima) „DOZVOLA ZA RAD U VREMENU OGRANIČENOG KRETANJA“. Džaba. Kontrolor je (uspeo) da pročita da mi je „ograničeno kretanje“.

Zove komunalnu miliciju i izbacuju me iz autobusa. Jedan od dvojice „komunalaca“ upisuje moje podatke, drugi mi objašnjava: „Da te nismo izveli, oni bi pisali prijavu protiv nas. Sačekaj još desetak minuta i oni odlaze, sedi u autobus i idi gde si krenuo.“

Poučen objašnjenjem „švercovao“ sam se ceo april. Čekao sam poslednji polazak (ujutru u 8.00, a uveče u 20.00) i tako bežao od kontrolora i – osećao sam se užasno.

Šta to meni, dedi od šezdeset godina, treba. Ponadao sam se da će gradska vlast shvatiti u minulih četrdesetak dana da ima nas koji jesmo u penziji, ali još uvek nemamo 65 godina. Pošto su nam penzije „nikad veće“, prinuđeni smo da se dovijamo, tj. radimo honorarno.

Kada je virus stigao i do nas u redakciji, dogovorili smo se da je bolje da korona zakači mene nego neko „dete“ od tridesetak godina. Jer, mi smo svoje odradili.

Da se (ne daj bože) dođe do situacije da treba birati koga priključiti na respirator mene ili „dete“ (verovatno me ne bi ni pitali) ali sigurno bih se odrekao u korist naše budućnosti.

Možda ovakvih i nema mnogo, ali je, pouzdano znam, mnogo onih koji rade na „crno“.

Konkretno, moj brat radi u BIP-u koji je u stečaju i naravno nema papir A1 bez koga ne može da kupi markicu. Prijavljen je na birou rada, a ni oni ne mogu da mu daju papir koji bi mu omogućio kupovinu bus-plus kartice.

A BIP nije jedini, odnosno šta tek sa konobarima, frizerima, prodavcima u piljarama…

Ljudi koji rukovode gradom (tu ne mislim na onog koji se odaziva na gradonačelnik, a kojem niko ni ime ne zna, niti kako izgleda – on se, najverovatnije, pita koliko i ja) već na „gradskog menadžera“ i gradski sekretarijat za saobraćaj, koji jedino nikada nisu koristili gradski prevoz. Jer da jesu znali bi da u Beogradu nema dovoljno ni autobusa ni vozača, tako da je „odluka“ da se drži rastojanje od dva metra jednaka naučnoj fantastici.

Da, barem malko, razmišljaju kako da popune „rupčage“ u budžetu, dozvolili bi da svima koji to žele kupe markice za prevoz i na taj način budu u autobusu, na ulici, parku… a to će kontrolisati oni koji su za to plaćeni. Ali, oni nisu plaćeni da razmišljaju, da planiraju kako nama da olakšaju život (ne samo u vanrednom stanju).

Oni i dalje rade zarad lične koristi, a na štetu i Grada i nas građana.