Tihi odlazak Veroljuba

Večnaja pamjat, večnaja pamjat… neka mu bog duši oprosti, neka mu bog duši oprosti, amin, gromko odzvanja molitva sveštenika za pokoj duše i četrdesetodnevni pomen mom komšiji Velji.

Velja je daleki potomak čuvenog Ilije Srdana, harambaše i jednog od vođe u Prvom i Drugom srpskom ustanku u Mačvi, sada svi Srdanovići u Prnjavoru nose prezime po Iliji Srdanu.
Velju sam video poslednji put sredinom novembra zdravog, a sahranjen je na drugi dan Božića. Kao i obično, popričali smo onako preko plota, pomalo nesigurnim glasom poverio mi se tada da ima izvesnih zdravstvnih problema, morao je da uzme bolovanje zbog operacije, pominjo je gama nož na Neurohiruškoj u Beogradu, više ga nisam video.

Mesec i po dana su se, on i njegova porodica zajedno sa lekarima, očajnički borili za njegov život, jedne noći, tiho i spokojno, kao svaki pravednik, otišao je sa ovog sveta. Nije sačekao ni drugo unuče ni zasluženu penziju. Nema više dugih zajedničkih razgovora preko plota ili uz kafu i rakiju, otišao je jedan dobar čovek, iskreni demokrata, čemu je posvetio dobar deo života, otišao je jedan glas za opoziciju.

Na drugi dan Božića, belom mačvanskom ravnicom šibao je ledeni vetar, za nas preteklih nije bilo sunca, za Velju koga sa tugom ispraćamo, nema više ništa, nema više ni sunca ni meseca, ni proleća ni cveća, ni nade ni želja, ni radosti ni veselja, samo studena tama i večni mrak ledene mačvanske ilovače.

Cela jedna biblioteka i svi snovi stali su u dva kvadrata.